Зашто жалим што сам "открила" Увац

Наиме, фотографија уз коју сам написала ону реченицу настала је баш тамо - на видиковцу изнад кањона. Гледајући је и сећајући се околности у којима је снимљена, одједанпут сам постала свесна колико су се ствари промениле за протеклих шест година. Ја, наравно, имам понеку бору више, али ни Увцу "не цветају руже".

Те године смо одлучили да годишњи одмор проведемо у селу Кушићи, недалеко од Ивањице. Пресудило је то што до тад нисмо били у том крају, али и крајње повољна понуда у пристојном хотелу.

Иако сам претходно на интернету већ пронашла занимљивости које би ваљало посетити, питала сам и рецепционера за савет. Његова препорука био је управо кањон Увца, али уз упозорење да је пут до тамо необележен и јако лош.

Уз неописиву жељу за авантуром и веру да ће југо, који смо тад имали, савладати све препреке, кренули смо... Наравно, због нејасних ознака на главном путу ка Сјеници, скренули смо на погрешном месту, али смо имали срећу да баш ту наиђемо на чувара Парка природе (тзв.ренџера).

На парчету папира нам је нацртао како да дођемо до једног од видиковаца, али је сумњичаво вртео главом гледајући у нашег југића. Без џипа или ладе ниве, до тамо се тешко стиже-био је јасан, али смо и ми били тврдоглави.

Кренули смо па шта буде!

Захваљујући оној "карти" прилично смо се лако снашли, на раскрсницама пољских путева скретали у правом смеру, а југо је јуначки савладао све изазове, рупе, баре и камење. На читавом том путу од неколико километара нисмо буквално никога срели, ни мештане, ни туристе и некако смо баш уживали у прелепој природи, али још више у узбуђењу које је са собом носио један овакав излет.

Неописива тишина и белоглави супови 

Видиковац са којег се пружао невероватан поглед на кањон био је прелепа награда за упорност коју смо показали! Први утисак била је неописива тишина која је владала на том самотном месту. На тренутак ју је прекидало само гласање белоглавих супова. Летели су слободни, прелепи, над својим зеленим, вијугавим кањоном и све је изгледало потпуно нестварно.

Била сам истовремено опијена несвакидашњом лепотом, изненађена миром и складом који је лебдео над кањоном, али и некако уплашена. Био је то онај страх који човек инстинктивно осети кад се нађе у нетакнутој природи. Тренутак кад се осетите као плен, незаштићен и рањив, док вам изнад главе лете тако моћне птице као што су белоглави супови.

Иако вам разум говори да су у питању лешинари и да их ми (хвала богу) не занимамо, срце удара као лудо. Његови откуцаји подсећају вас на то да је човек, без свог оружја, отрова и моћне технологије, само део циклуса и то његов мали и рањив део.

И што је срце више лупало, осећала сам све веће страхопоштовање према овом предивном парчету Србије, према суповима који над њим господаре, али и према људима који су им помогли да се овде врате и опстану!

Провели смо незаборавних сат времена на том видиковцу упијајући његове боје, мирисе и тишину и имали смо привилегију да то чинимо у самоћи.

Сређујући утиске и труцкајући се, на повратку сам критиковала лош пут и оне који не чине ништа да га поправе и ово прелепо место учине доступнијим! Чим сам се "домогла" интернета, објавила сам фотографије и похвалила се авантуром и лепотом коју сам видела.

О, како сам погрешила!

Сад кад кањон Увца походе хиљаде туриста, кад због хеликоптера страдају младунци белоглавог супа, кад се на видиковцима више не чује тишина, знам да смо сви погрешили.

Желим да се онај пут никада не поправи и да њиме долазе само прави заљубљеници у природу, они који према њој осећају страхопоштовање, а не пуку жељу за забавом и добром фотографијом за друштвене мреже. И жао ми је што сам и сама поклекла пред тим изазовом.

Колико год била безначајна, и моја објава на Фејсбуку била је нека врста рекламе и позива туристима. Знам, рећи ћете да нема ничег лошег у томе да људи упознају лепоту Србије, али сигурна сам да ово што се тренутно дешава на Увцу, али и неким другим до јуче мирним и нетакнутим местима, није добро.

Није добро зато што нема правила, мере, казне за оне који не поштују законе, како природне, тако и оне људском руком писане. И бојим се да ће пуно воде кањоном протећи пре него што то схватимо. Надам се да неће бити касно и да ће господари Увца и даље бити белоглави супови, а не ми...људи!