Будимо ли пролеће или цвеће зла

Младим људима је речено да живе у демократији, да њихов живот има значење и циљ, да се њихова дела рачунају и да због тога треба да пазе шта раде.

Циљ образовања постављен је да их обесхрабри и не дозволи им да постављају питања.

То је, такође, основа потрошачког друштва. Трошите и не питајте „шта", или „где", или „зашто", или било шта, увек захтевајући још више.

Техника је утицала на лакоћу којом је могуће заменити огољену силу стално растућим конзумерским захтевима.

И, док је спољашњост све гламурознија, унутрашњост је све празнија и безличнија.

А у њој: растућа патња, усамљеност и бол. И универзалност процеса одрастања и умирања. Неумољиво иста и неодложна, у сваком времену и друштву. Само мало бржа.

Међу младим људима има и оних који су опијени истим егоизмом, наоружани готово истом бруталношћу и безобзирношћу као и њихови родитељи. Можда не баш сасвим истом, јер њихови бурни, Еросом снажно прожети, нагони још увек нису прекривени лажном моралношћу.

Али, они који иду у неугледне школе и проводе животе по сивим, ружним предграђима у мрачној сенци великих и блиставих градова, не желе такво друштво, нити образовање које им се нуди.

Они могу одрастати, живети и трајати само ако су им образовање и култура, заједно са родитељством, чврста потпора.

Овде и сада, родитељство је изгубљено. 

Родитељи су најчешће ауторитарни људи који усмеравају своја размишљања ка онима изнад себе, битишући у духовном свету у којем уздижу своје господаре или их потајно оптужују због девијантности. Они су ту да извршавају наређења и да игноришу постојећу експлоатацију или корупцију.

Уместо врхунских дела уметности и културе, младима је доступна култура изван закона, јер за тили час ослобађа неподношљиве беспомоћности.

То је култура насиља, једина широм отворена, моћна и бесплатна, која води још већем насиљу, којим смо преплављени. Култура изван закона, отпорна и брза, буја као цвеће зла и упозорава да живимо у друштву у којем млади боље процењују реалност од одраслих.

Наш свет је на прагу растуће кризе и много веће политичке несигурности.

Последице Kовида19 су вриштеће: смрт, изостанак социјалних веза, нестајање квалитета живота, немерљива вишегодишња криза и понор који се све више отвара.

Напредак кородира у таквој кризи, успех постаје деструктиван колико и неуспех. То покреће све већу агресију и страх.

На делу је црни рат. Он лагано избија из земље, стварајући облак у којем вребају економска пропаст, еколошка катастрофа, фанатизам и терор, као и мржња према демократији и различитости.

Црни рат се води око прошлости и сам по себи живи прошлост - говори њеним језиком и жели да установи њене институције. 

Може ли се у таквом времену уопште пробудити пролеће или је све само врело лето које излива агресију и најављује пустош оштре зиме?