Збогом, Професорка, хвала Вам на музици - и нотама и паузама

Када сам сазнала да је Даринка Матић Маровић преминула, и пре него што ми је Фејсбук преплављен фотографијама и снимцима са наступа и путовања, мисли су ми незадрживо полетеле ка прошлости, данима када сам била члан Хора „Обилић“ Академског културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић“.

У трену сам се вратила у концертне сале и хале Србије, Црне Горе, Босне, Аустрије, Мађарске, Пољске, на Трг Kампидољо у Риму, фестивалску сцену у шпанском граду Торевијеха, у меморијални комплекс логора Маутхаузен... на све бине на којима смо певали, а она нас тада водила низ стране нотног текста.

Током више од четири деценије њене невероватно успешне каријере, новинари су, описујући је, често користили речи диригенткиња „неисцрпне енергије“ и „посвећена раду“.

Онај ко није певао или свирао под диригентским вођством Даринке Матић Маровић не зна шта је то заиста значило.

Они који јесу рећи ће вам наводећи, на пример, обавезе током просечног дана уочи такмичења: доручак, мушка проба, женска проба, ручак, заједничка проба, одмор два сата, проба, вечера.

Уз то додајући да им није јасно како јој је потребно тако мало сна јер често је решавајући разне проблеме последња одлазила на починак, а на ногама поново била и пре шест.

Пун хор студената и средњошколаца прекоревала би што немају енергије речима: „Што је ово? Где вам је снага? Гле мене, ја могу плесат!“ и „Смиј се, нећеш ваљда тако намргођена певати?“. 

Посебну пажњу професорка је посвећивала ређању хора. Уочи важног концерта (а било их је много за више од 10 година мог активног чланства) често се међу певачима могло чути нестрпљиво: „И полако улазимо у други сат ређања“.

Колико год да нас је нервирало да после отпеваних десетак тактова гледамо како некога од нас премешта на други крај хора, па враћа, па онда таман што запевамо, опет прекине и направи још неколико рокада, били смо свесни да трага за савршеним звуком, распоредом наших гласова који ће се тако стапати да резултат мора бити савршен. 

То је посебно било важно када је на програму била духовна музика па је распоред стајања био тзв. шах поље (као у Херувимској песми).

То је за певаче теже, нарочито нас аматере, јер је неко ко пева исту деоницу ко зна колико удаљен, али разлога за бригу није било пошто смо програм знали тако добро да бисмо могли да запевамо и да нас усред ноћи пробуде. 

На бину бисмо излазили толико спремни да под налетом тог музичког и емотивног таласа којим бисмо запљуснули салу, сузе у публици нису биле ретка појава.

Људе који плачу на концерту први пут сам видела у Бањалуци и морам да признам да је то био поприличан шок за мене.

Временом сам се привикла, али сваки пут би ми тај призор замућивао поглед. 

Са Мокрањцем и Тајчевићем Дара је упознала љубитеље музике широм планете и то онда када у држави у којој је живела и радила за духовну и традиционалну музику није било превише слуха.

Напротив, на много проблема је наилазила да би са таквим програмом представљала земљу хиљадама километара далеко. 

Моцартов или Вердијев Реквијем, Брукнеров Те Деум, Бетовенова Девета, Кармина Бурана, Мокрањчеве Руковети, Литургија светог Јована Златоустог... кроз та величанствена дела показивала нам је сву раскош света музике.

Објашњавала би нам текст који је био и на латинском, старонемачком, хебрејском, црквенословенском да бисмо у извођење још више укључили емоције. 

Колико се сећам, не постоји дело у којем није инсистирала на „певању пауза“.

У почетку ми није било јасно како паузе могу да се павају кад тада нема звука.

Тако је било све док нам једном приликом није објаснила да је тишина подједнако важна као и звук, ћутање као и речи, тама као и светлост.

Јер у тишини је сабијена сва напетост која нестаје под налетом грмљавине која уследи. 

Истовремено изузетно строга и мајчински брижна, водила нас је на плаже и терала да користимо креме за сунчање да не бисмо изгорели, улазила у апотеке иако није знала језик земље у којој смо да би тражила лекове за чланове хора који су се разболели.

И увек би некако успевала да се споразуме и добије оно што је желела. Приче о њеној сналажљивости у немогућим ситуацијама биле су омиљене у оба хора, а тешко ћемо заборавити и приче о попусту од 100 посто, пулту који иде ћа и гарсону... 

Обраћали смо јој се са Даро и у томе није било ни трунке непоштовања.

Неки су ипак више волели да је зову Професорком јер је учила и своје студенте и певаче у „Обилићу“ стварима које немају везе с музиком.

Говорила је да је „Крсманац“ највећа школа и да нас више припрема за посао и живот него било која настава.

И била је у праву јер је хор свет у малом и научи вас да постоје најразличитији карактери. 

Њена невероватна енергија учинила је да помислимо да је неуништива и зато нас је све изненадила одласком.

Иако су пред њом често стајали одрасли људи, неки и у зрелим годинама који су се вратили у хор накратко да отпевају Кармину или да би наступали са Мехтом или Мориконеом, ако би требало да почне да се ради говорила је: „Хајте, дјечице“.

То не чуди јер има оних који су је чули да каже: „Сви сте ви моја деца, а ја сам увек ваша Дара“.

Иако у хору не певам већ дуго и даље ми је десно стопало напред кад год морам да стојим мало дуже (знаће сопрани зашто, а и алтови) и црвени кармин ми одлично стоји јер сам одавно научила која је тачно моја нијанса.

Музика је увек са мном, као и неки од најближих пријатеља. Остало ми од „Крсманца“.  

Збогом, драга професорка, хвала Вам на музици. И нотама и паузама.