Ако одете у дивљину, морате да се покорите њеним законима

Морам да признам да сам од почетка ове епидемије безброј пута помислила како би бег у непознато, у нетакнуту природу, био прави и једини спас. Завидим и сад онима који живе далеко од града, гужве и опасности од заразе.

Нажалост, немам ту привилегију. Немам викендицу, рођаке у некој "дивљини", а и ни могућност да "радим од куће". А, по свему судећи, немам ни довољно храбрости или лудости да одем тек тако, без озбиљног и изводивог плана. Овај несрећни младић је, изгледа, баш то учинио и све се, нажалост, лоше завршило.

Шта се тачно дешавало на Тари, зашто је и како настрадао, тек ће се утврдити. Жао ми је што уопште помињем овај трагични случај, али то чиним у жељи да, на неки начин, упозорим све оне који ће одмор или бар викенд провести у природи, да је не схватају олако.

Иако већ скоро три деценије живим у Београду, рођена сам и одрасла у крају у којем је природа прелепа, али и прилично сурова и дивља. Проводећи распусте код бабе и деде на селу, расла сам слушајући приче о опасним сусретима са вуковима и медведима, о мећавама и "снегу од два метра", летњим олујама, граду, грмљавини.

Иако је било и жртава, већина тих прича није се завршавала трагично. Не због тога што су их људи измишљали, већ зато што су знали како да се снађу у таквим ситуацијама. Живели су у природи и од природе, покоравајући се њеним законима. Били су, наравно, и физички издржљивији од "људи из града", али суштина је била у томе да су се прилагођавали природи и нису покушавали да јој се супротставе.

Ако је неко то и чинио, није се добро завршавало. И без опреме за планинарење и преживљавање, без мобилних телефона и навигације, савршено су се сналазили у средини која их је окруживала. Ишли су утабаним стазама које су стварале и крчиле генерације пре њих и ретко кад су правили погрешан корак.

Времена су се променила. Данас живимо много удобније, све нам је доступно, направљено по "нашој мери". Имамо паметне телефоне, паметне кућне уређаје, аутомобиле са навигацијом, сателите, увек доступну детаљну временску прогнозу, али фали нам онај исконски контакт с природом.

Опијени техничком супериорношћу, мислимо да смо недодирљиви. Верујемо да знамо одговор на свако питање и да нас ништа не може изненадити. Тако приступамо и природи. Заборављамо да она има своје законе и да тако лако може да нас учини беспомоћним.

Мислите о томе ако се одлучите за одмор или излет у нетакнуту природу, далеко од цивилизације. Планина или неприступачна шума нису парк или неко градско излетиште и сваку непажњу можете скупо да платите.

Не крећите на планинарење ако немате искуства или добре водиче. Исто важи и за све популарније сплаварење. Иако вам изгледа забавно, то није игра и може да буде веома опасно уколико се добро не припремите и не слушате савете.

Мобилни телефон и интернет вам неће значити ништа уколико се нађете негде где нема сигнала, али ће вам од пресудне користи бити све што сте научили и припремили пре него што сте кренули на пут. Храна и вода коју сте понели, топлија гардероба, батеријска лампа, шибице, карта. Готово заборављене ситнице могу вам спасити живот у кризној ситуацији, а потрудите се и да неко увек зна где сте се запутили.

Иако ми се сад вероватно смејете и мислите да претерујем, размислите ипак мало о овоме што сте прочитали. Чак и ако не мислите на своју безбедност, сетите се да ће, уколико будете неодговорни, неко морати да ризикује свој живот да би спасио ваш.