У Грчкој нико неће умрети од глади док је грчког мора

Као преводилац са старогрчког и човек који је с Грцима причао и на њиховом матерњем језику, смем казати да добро познајем Грке. Поново су се нашли у економском шкрипцу, а њихове карактерне особине нису им савезници.

Економија је грчка реч. Хоће ли им то помоћи да је боље разумеју? Нема се ту шта разумети, рећи ће неко, треба само радити. Истина је да Грци нису шампиони у раду, али треба одмах додати и то да то није ниједан јужњачки народ, јер их је јако сунце научило да се од њега склањају, све углавном производе за себе саме, мало тргују и још мање се показују.

Јужњачки народи, какви су Грци, навикнути су и на то да их штедра природа обасипа плодовима које не морају да плаћају. Сасвим је друкчије на северу: тамо се мора радити, опстајати, трговати, путовати – или умрети. У Грчкој нико неће умрети од глади док је грчког мора и грчког копна и на томе Грчкој завиди немали број северњака.

Грци су зато отворен, разговорљив и унеколико лакомислен свет. Расту у великим породицама, између јаке мајке и још јаче православне грчке цркве и читав живот сањају да се отргну, ослободе, па у томе учине и много грешака.

Упркос таквој карактеролошкој слици, нису кукавице. Грци су, колико ми је познато, уз Португалце и Израелце једини људи у Европи који су спремни да у петнаест минута до пет, на крају радног времена, скину белу кошуљу и развежу кравату, и пођу у неки лакомислени бој за Грчку.

Толико пута сам се у грчком друштву наслушао прича о томе да би, само кад се нико не би мешао, у "поштеном рату Грка против Турака", они, Грци, умарширали у Истанбул за недељу дана! Да се нешто такво и десило, мислим да би сто хиљада бркатих, грлатих и храбрих Грка за једно поподне погубило главе, али срећом није...

Истина је да Грци никад нису били уредни у плаћању пореза, да баш не разумеју најбоље смисао постојања јавних финансија и нису прваци у солидарности, али то не исходи из њихове неозбиљности, већ пре из чињенице да нису савим у стању да сагледају читаву слику света.

Овоме их добрим делом учи њихова расцепкана историја. Славни антички период, па дуготрајна ера поробљености под Турцима, чак дуготрајнија од српске, потом збуњујућа новија историја, са турбулентним германофилним па франкофилним држањем у Првом светском рату, поцепаном земљом у Другом светском рату, све до историје левичарства и војних хунти – све то збуњује Грке и тера их на неповерење према свему, па и својој државној управи.

Али зашто би онда тек тако губили главу за Грчку? Е, то је већ друга прича: тада би гинули за идеал Хеладе на чији олтар се приноси све, па и млади живот, а свакодневно би сакрили и последњу парицу да их порезници не ухвате. У таквој околности, Грчка је идеално тле за стасање бескрупулозних политичара.

Грчки политичар мисли да има хидру а не човека за гласача. Мора да удовољи његовим атавистичким поривима, а не сме од њега да затражи ни драхме, ни евра! У таквој клими стасавају прагматични и лаким решењима склони политичари, који су управо из тих дубоко грчких разлога, своју земљу задужили и могуће је утерали у дужничко ропство.

Хоће ли се Грчка економски опоравити? Увек полемични Грци (да, и полемос, и полемикос су грчке речи) верују да хоће. Немојмо их зато трзати из сна да да туристичка сезона може несметано почети 1. јула, јер будећи их из њиховог, будимо се и из својих снова. Свако ко у горњим редовима, до ове последње реченице, није уочио сличност Срба и Грка, или се овде није родио, или не зна добро ћирилицу.

А писац ових редова ни сам не зна да ли све што је написао о Грцима одобрава, али зна једно: да Грке воли и због њихових добрих, али и лоших особина.