Глумци, послушајте Шекспира и не тестеришите ваздух

„Говорите тај текст, молим вас, као што сам га ја вама изговорио - да, просто, клизи са језика. Јер ако га будете извикивали као што то чине многи наши глумци, онда бих ја своје стихове исто тако лепо могао дати градском телалу да их он извикује. А немојте ни много тестерисати ваздух рукама - овако - већ све радите меким гестовима; јер у самој бујици, бури и, тако да кажем, вихору страсти, морате постићи уздржаност која ће ту емоцију да оплемени."

Хамлетов говор глумцима је савршени израз креативне напетости између осећања и форме. Осећање мора бити присутно и уклопљено у форму.

Овде наилазимо и на својеврстан парадокс: прикривањем емоција ви их, у ствари, откривате, тиме што их не показујете – ви их изражавате.

То је контрадикторност сваке велике глуме: осећања су веома снажна - бујица и бура - које оплемењује умереност. А шта „оплемењивање" значи у овом контексту?

Можда равнотежу? Контролу? Уздржаност? Избегавање екстремне динамике? Или изненадне и оштре прекиде?

Сетимо се детета које плаче, а које се при том труди да то не покаже. Његови покушаји да не показује плач допиру до нас и буде у нама потребу за емпатијом.

Дете не потцртава своја осећања и њихово „оплемењивање" дозвољава нам да га разумемо и да са њим саосећамо.

Да је оно оштро, неумерено и гласно показивало своје емоције, ми бисмо се према њему вероватно односили онако као што се односимо према неприродном или лоше глумљеном.

Управо у таквом неексплицитном презентовању једноставним речима и покретима, кроз сведеност и прочишћеност форме, емоција одјекује природно.

Хамлет, а кроз њега и Шекспир, приговара популарном клишеу шекспировског глумца који игра „пуним плућима”, а свој текст изговара бомбастичним и певајућим тоновима.

Но, у истом тренутку Шекспир доводи у питање и правило које жели да успостави.

„Али, не будите ни сувише кротки", каже Хамлет, са страхом редитеља који би хтео да има оба начина. Овде настављамо да следимо Шекспирове инструкције. 

Нека вам буде водич ваше сопствено осећање мере. Мораћете да својом прецизношћу и својим укусом сами одредите степен изражавања емоција.

Мораћете, дакле, сами да одлучите колико ћете ићи далеко. Усклађујте покрете са речима, речи са покретима, уз нарочиту пажњу да не прекорачите меру природе.

Та мера одређује шта је хистерично и неодговарајуће, а шта сензибилно и на тај начин прихватљиво.

Осећања могу да буду веома екстремна, понекад на граници невероватног, јер ми гледамо драмске представе које обилују насиљем и ужасом, какав је и Шекспиров „Тит Андроник".

А сваки глумац веома добро зна да је публика спремна да исмеје преглумљивање, ако он прекорачи замишљену границу природног. Јер свако претеривање јесте изван сврхе глуме.