Од симбола историјске борбе жена за бољи положај до каранфила

Да, ми жене ћемо данас добити десетине порука са лепим жељама. Добићемо и по који поклон. Романтичнији, а богами и штедљиви мушкарци одлучиће се за класичан поклон – каранфиле. Понека од нас ће добити и парфем, ципеле, бомбоњере, све у складу са могућностима.

Но, у мору поклона и лепих жеља на данашњи дан као да заборављамо на суштину и смисао данашњег празника. Као да се сам празник извитоперио, постао сам себи суштина.

Уместо да славимо Клару Цеткин и храброст, одлучност, упорност жена које су давне 1909. рекле "не" за све нас, ми смо њихов подвиг умањили тиме што смо од Дана жена направили Дан љубави према женама – прилику да мушкарци искажу љубав и поштовање према женама са којима живе, раде, са којима се друже.

То више није прилика да јавно поставимо питање о улози жена на тржишту рада, у друштву и у политици јер иако живимо у 21. веку дискриминација жена је и даље присутна у многим сферама живота. 

Право гласа је обесмишљено, кроз популизам и демократију сведену на пуку љуштуру без садржаја, а многе жене не гласају јер сматрају да гласањем ништа не могу променити. Неплаћени женски рад у породици и заједници је глобални феномен, а жене и данас зарађују мање него мушкарци, јер раде лошије плаћене послове. Жене су данас равноправне само на папиру и заробљене у патријархалне стереотипе, па се за сваки грам истинске равноправности морају жестоко борити.  

И не само то, често трпе насиље у својим домовима, на улицама, групе на друштвеним мрежама заговарају силовање жена у кратким сукњама, ту је и дискриминација на послу. Немају једнаке шансе, нити једнак пут до успеха. У неким земљама жене још увек немају право гласа, управљања аутомобилом и слично.

Свима које познајем, одавно сам рекла да 8. март не славим. Лицемерно је славити Дан жена док се скоро свакодневно суочавамо са вестима о физичком и психичком насиљу над женама, у Србији је у последњих десет година убијено више од 320 жена, а више од 400 деце остало је без једног или оба родитеља. Прошле године је у породичном насиљу живот изгубило 28 жена.

Славићу када црна статистика о насиљу над женама буде знатно умањена, када мужеви не буду дизали руку на супруге јер су имали лош дан на послу или им се не допада ручак који је након што је осам сати била на послу скувала.

Свако, без обзира на пол, мора имати прилику да живи слободно без насиља и да крене изабраним животним путем.  

Ипак, 8. март треба да буде полазиште, да нас подсети да – мајку, сестру, супругу, девојку, пријатељицу треба поштовати, ценити и обасипати пажњом сваког дана. Дати јој шансу да буде домаћица и мајка, али и успешна пословна жена која равноправно учествује у свим сферама живота. Јер, жена то заслужује, родила је сваког од нас.