Србија признаје да је Словенија бољи газда

Иако званично још није потврђено, највећа српска државна банка је изгледа продата, али је држава опет на списку њених акционара. Само што сада сувласнички удео у Комерцијалној банци, преко Нове љубљанске банке (НЛБ), више нема српска, већ словеначка држава.

Као један од аргумената за њену продају спомињао се и онај према коме је држава лош газда. Епилог ове трансакције, чија се коначна цена још нагађа, парадоксално би могао да буде – оно што не зна српска, изгледа да зна словеначка држава. Јер, у НЛБ-у словеначка држава има 25 одсто власништва. 

А банке у дежели дуго су се током кризе опирале продаји, па је Словенија доскоро имала социјалистички тип банкарског система.

Банке су биле у државном власништву, а кредити су одобравани привилегованим државним тајкунима, што им је донело проблеме. Након што је мрежа капитала почела да се топи, држава је била приморана да излази из власништва и компанија и банака. 

Када је о НЛБ-у реч, у два наврата у последњих неколико година Словенија се, под притиском Међународног монетарног фонда, корак по корак повлачила из ове банке. Прво је крајем 2018. године на берзи продато 65 одсто акција НЛБ за 669,5 милиона евра. Затим је, средином прошле године још 10 одсто акција продато по цени од 109,5 милиона евра. 

Словенија и по завршетку овог поступка остала деничар НЛБ-а и данас поседује 25 одсто акција ове банке. Друга је ствар зашто, на пример, креаторима српске економске политике није пало на памет да задрже мањински удео у Комерцијалној банци. 

Како је Словенија приватизовала своје банке 

Ипак, у Словенији много озбиљнији притисци да се НЛБ приватизује долазили су из Европске комисије, која је чак покренула и истрагу због недозвољене државне помоћи овој банци.

Словенија готово да није имала никаквог избора. Јер је у супротном Европска комисија могла да казни НЛБ и наложи да се део државне помоћи врати у словеначки буџет. Зато је продаја 75 одсто власништа НЛБ-а на берзи била покушај да се бар трећина уложеног новца врати држави.

Почевши од 2013. године, словеначка држава је три пута упумпавала буџетске паре у ову банку, да би на крају НЛБ помогла са више од две милијарде евра. То је двоструко више новца него што је Србија током кризе потрошила за покривање губитака неколико лоших банака.

Разлика је, ипак, у томе што у случају српских банака, наша држава буквално плаћала "погребне трошкове" умирујућих финансијских институција, док је словеначка држава, НЛБ успела са три "бајпаса" да одржи у животу, али у већинском приватном власништву.

Заједничко за обе банке (Комерцијалну и НЛБ) је да је држава своје акције продавала испод књиговодствене вредности. У том послу, Србија је изгледа, ипак, била нешто успешнија, јер је Словенија деонице НЛБ банке продала по 68 одсто вредности капитала.

Иако је цена по којој је продато 82,23 одсто акције Комерцијалне банке и даље непознаница, оно што незванично може да се чује је да она достиже 87 одсто књиговодствене вредности.

Последњег дана јуна 2019. године капитал Комерцијалне банке износио је 584 милиона евра. То значи да је на тендеру вероватно понуђена цена која је била нешто мало нижа од 420 милиона евра. У сваком случају, коначан износ трансакције биће обелодањен приликом потписивања уговора са НЛБ-ом. 

Србија, ипак, нема много разлога за задовољство, а узроке незадовољства треба тражити још у 2006, када је, између осталих, Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) ушла у власничку структуру Комерцијалне банке. И то тако што је банку докапитализовала са 70 милиона евра.

Три године касније, ЕБРД је упумпао додатних 50 милиона евра у капитал ове банке. То значи да је нешто више од 24 одсто власништва ЕБРД платио 120 милиона евра. Као и да је на овом послу зарадио, јер је само ЕБРД-у Србија откуп акција прошле година платила око 150 милиона евра, без обзира на то што је власнички пакет ове међународне финансијске институције на берзи тада вредео мање. 

Цена рецесије 

Исплаћена цена била је у складу са уговором који је Србија потписала 2009. године. Пре кризе банка је на тржишту вредела скоро три пута више него данас, што значи и да је тада пропуштен најбољи тренутак за продају банке.

Због глобалне рецесије, која је стигла на наше тржиште, држава је од продаје одустала па је тада уговор према коме су четири инвеститора (ЕБРД, ИФЦ, немачки ДЕГ и шведски Свед) добили право на такозвану пут опцију.

Што је значило да уколико се банка не приватизује у одређеном року, инвеститори држави продају своје уделе по унапред договореној цени. Прошле године, то се и догодило, пут опција је активирана, а инвеститори су исплаћени по цени већој од тржишне. 

Осим што су страни инвеститори на овој трансакцији зарадили, они су у време док је банка имала проблеме у пословању, 2014. и 2015. године, у домаћој јавности готово били аболирани за лоше резултате, иако су имали своје представнике у управи банке.

Тако су 2014. године у билансима банке отписани ненаплативи кредити у износу већем од осам милијарди динара, што је око 65 милиона евра. Занимљиво је да је у то време председник Извршног одбора био Ивица Смолић, који је у пролеће 2015. године поднео оставку.

После нешто више од годину дана, Смолић је своју професионалну каријеру наставио у Викторија групи. Занимљиво је да је ова компанија била на списку клијената који су Комерцијалној банци дуговали новац на име кредита. Као и то да је, баш као и Комерцијална банка, имала истог сувласника. Био је то управо ЕБРД. 

Комерцијална банка, данас ипак, послује позитивно, па се тако Владимир Медан, председник ИО Комерцијалне банке, у интервјуу "Вечерњим новостима" недавно похвалио да је профит прошле године износио 75,3 милиона евра. Оно што није рекао јесте каква је то добит ако још од 2015. године банка није исплатила дивиденду својим акционарима и по том основу дугује им око 66 милиона евра.

И на крају, многи су изјаву гувернерке Јоргованке Табаковић "да се ја питам, Комерцијалну банку не треба продавати" протумачили као могуће одустајање државе од продаје.

Што није био случај. Упућени у банкарски сектор кажу да ова финансијска институција има добру базу клијената међу малим и средњим предузећима, али и када је реч о становништву.

Али да губи велике клијенте, као и да је технолошки заостала за конкуренцијом. Што само значи да су креатори економске политике, а међу њима и министар финансија Синиша Мали, вероватно проценили да банка данас вреди више него што ће можда вредети сутра. 

А кад смо већ код тога за шта се гувернерка пита – нови власник ће, пре него што то формално и постане, за ово преузимање морати да добије дозволу Народне банке Србије.