Догодине се селим на село и остављам цигарете, али стварно

На једном од редакцијских састанака постављено је наизглед једноставно питање – да ли је то што, на пример, млади инжењер оде да живи на селу, позитиван или негативан пример?

Одговарам са: "Наравно!" и јасно протестујем што не могу, како жалим, да одем на Рудник, подигнем троугласту планинску монтажну брвнару, купим све животиње које сам хтео да чувам и живим једноставно, као неки остарели Толстој у Јасној Пољани. Добро, Толстој није баш живео једноставно, али то ми дође најсликовитији пример. 

Досадило ми је, одговарам, да гледам у апликацију о квалитету ваздуха како бих знао да ли могу са једногодишњим сином да изађем у шетњу. Не подносим гужве, 12 семафора на колико тачно наиђем на путу до посла, чекање у редовима, непрекидну јурњаву за најбаналнијим стварима. Иако стално укућанима "претим" одласком, до сада то нисам урадио, правдајући самоме себи ту неодлучност, најчешће логистичким стварима – бебац је премали, тамо "негде" нема вртића (као да вртић није цело село)... и да не набрајам даље, свако има неки свој разлог.

Свако има свој егзистенцијални завичај, неки имагинарни пејзаж, време–простор откуд долази део његовог несвесног. (Пре)живети вероватно значи ослободити се тог завичаја, заборавити на његову топлу привлачност.

Мој се налази негде у Поморављу, у једном селу у којем је мој деда имао викендицу, где сам први пут чуо за реч бук, стипсу, бубњару, "терао" чезе, ломио гране комшијске мушмуле и досађивао мештанима бициклом на чијим је точковима непрекидно зврндао део исечене пластичне чаше јогурта закачене за жице.

Међутим, како је певао Црњански (Моја песма) "на јави је душа моја богат сељак, весељак". Јава није проблем, проблем је, макар у мом случају, оно што се налази на супротном полу, шта год то било, сањарење, заблуда.

Никада нисам "исцепао" дрва, са оцем сам деведесетих година, баш у том завичају, у целој башти иза куће наопако посадио лук, не знам шта бих радио са разним животињкама које шушкају на тавану, појма немам како бих реаговао да пресуши бунар. У граду је једноставно – позовеш мајстора.

Једном сам неком рођаку, у недостатку радника помагао да извади кромпир, ручно без машина. Никада тежи посао нисам радио.

Наравно, није ни тако неоствариво купити кућу на селу, оградити је, купити животиње. Али, живот није само то, он је и цепање дрва и решавање проблема са бунаром, хидрофором, животињкама на тавану.

Зато се дивим храбрости људи који без искуства живота на селу одлуче да тамо живе. Знам неколико примера и врло радо гледам њихове фотографије на друштвеним мрежама, не размишљајући шта је иза фотографије. Био то ескапизам, или не, покушај да се "оде" из свакодневице, у миру мисли о стварима, мора им се макар признати да су имали храбрости.

Чини ми се да смо сви ми који живимо у граду заборавили на то да имамо право да застанемо на тренутак и да свет због тога неће стати. Зашто негујемо брзину, а позивамо се на стару мудрост да је брзо истовремено и кусо. На крају крајева, већина те мудрости није дошла из града.

Сигуран сам да се може радити и на селу. Зашто не би неко могао да направи апликацију седећи у загрејаној соби док цврчи дрво на неком шумадијском брду. Зашто би седео у канцеларији ако може да програмира на тераси док гледа у пропланке. Све је, ипак, питање става.

Много је примера који показују да човек све може, кад реши. На крају крајева, чини ми се да је однос периферије и центра само још једна од лажних дилема 21. века. 

У граду је удобније, свакако, али је питање – до кадa.

Једино ми се као рационалан одговор са почетка текста чини да је жеља за одласком на Рудник мотивисана пре недостатком времена проведеног у природи и трагањем за нечим давно заборављеним него рационалном одлуком да се оде из града. 

Зато, људи из градова, само напред, ако не на село макар "негде у шуме, у неку дивљину", што би рекао стихом један од председничких кандидата са 9,44 одсто подршке бирача на изборима 2017.