Немамо резервни завичај

Од свих верских празника, Бадњи дан ми је најдражи.

Волим ту неку посебну топлину коју доноси и трудим се да га проведем са породицом, у једном лепом војвођанском селу. Тако је и ове године. Радујем се већ данима паљењу бадњака које се, по традицији, организује у центру села, испред школе и просторија у којима се, у недостатку праве цркве, обављају верски обреди.

Стижем... ватра већ гори...

Лепо је, скромно, без много сјаја и непотребних детаља, али топло и пријатно, баш онако како сам и очекивала. Пламен ми обасјава и греје лице, а душу деца која весело циче сваки пут када неко убаци у ватру храстове гране, а оне у небо вину стотине варница.

Радује ме дечји смех и људи који, у духу празника, бар на тренутак заборављају теме око којих се обично свађају и споре. Драго ми је што их видим овде, што су срећни.

Ма, питам се откуд их уопште толико, откуд оволика деца јер, као и сва остала мала места по Србији, и ово село је све празније и тужније.

Баш зато сам толико срећна што их видим насмејане, опуштене и задовољне.

Тренутак изгубљене среће 

Ипак, свесна сам да одговори на моја питања нису ни мало радосни и оптимистични. Таблице на аутомобилима паркираним испред кућа јасно ми говоре да су се, само због празника, родитељима вратила деца. Баш као и ја, дошли су из Београда, Новог Сада, Немачке, Аустрије, Словачке... да их обиђу, прославе заједно, да бабе и деде виде унуке, да их загрле онако како се само унуци грле...

Гледам те старе, помало уморне људе, како чврсто стежу дечје ручице покушавајући ваљда да надокнаде изгубљене дане, раздвојеност, тишину која убија. Видим и њихову децу, људе сличне мени. Гледају у онај пламен замагљених очију, сећају се вероватно детињства, првих љубави, школе, распуста, спорих војвођанских летњих поподнева, белине снега...

Срећни су вечерас, а ја им помало завидим јер ово село је ипак само мој, како често кажем, резервни завичај. Онај прави сам одавно, силом прилика, напустила. Иако ми је стално у срцу, често потискујем мисли које ме тамо враћају јер, превише је болно.

Вечерас ипак попуштам. Готово да певушим песму Радета Шербеџије коју сам пре неколико дана чула. Некако, осећам се слично. Баш једне исте овакве Бадње вечери Раде, у раскошно обасјаном Лондону, пева о пустом родном крају и кући изнад које "само Даница звезда сја". Речи које разарају, ломе, због којих већ данима плачем... онако, најтеже, у себи!

Викнула бих сад, продрмала ове људе око себе, све оне који одлазе, али и оне који одлучују о нашим животима...

Пробудите се, не дозволите да и ова наша лепа земља постане место за којим ћете негде далеко туговати, не дајте да нам села буду пуста, да нема ко да запали бадњак.

За мој и Радетов завичај је касно, тамо су звезде одавно једина светлост, али за Србију још није или се бар тако надам. Имали смо ми и много тежих изазова, суочавали смо се са потпуним уништењем и незамисливим патњама, али успевали смо да опстанемо, да се, као Наталијина рамонда, пробудимо и израстемо поново из пепела и са згаришта.

Можемо и сад!!!

Знам да вам је доста прича о патриотизму и да желите да живите као "сав нормалан свет", али те две ствари могу и морају заједно. Треба нам само мало више вере и наде, али и много више рада и одговорности.

Док се пламен бадњака полако гаси, а људи разилазе, у мени и даље "звоне" речи оне песме, као опомена и нека врста моје молитве. Не дајте да останем и без "резервног завичаја"!!!