Не волимо Турке, Македонце, Бугаре

Вели се да народи нарочито не воле своје суседе. Ово готово да је природни закон који нема изузетака. Зна се шта Американци мисле о Канађанима, а о Мексиканцима да се не говори.

Легендарна је суревњивост и мржња Француза и Немаца готово кроз читав 20. век. Сваки Француз у то време био је сумњичав према свему што је немачко, па су чак на почетку Великог рата 1914. многи тражили да се "колоњска вода" (по граду Келну) преименује у "лувенску воду".

Колективне представе овде играју улогу осигурача: чим наиђе нешто према чему је колективитет резервисан, избаце склопку и нема струје између два народа. 

У мало измењеном националном кључу, Киш је то назвао Жил и Џим комплекс. Жил је Француз који мрзи све енглеско, а Џим је Енглез који презире све француско. У Жиловом присуству нико не сме да спомене ни Е од Енглеза, у Џимовом, зна се, супротно: ни Ф од Француза. На крају испадне да Џим нема својих личних људских карактеристика, већ се једино памти по негативном: то јест да не може да поднесе ништа француско; са Жилом је исто. Ко је он? Не зна се. Познато је једино да мрзи све енглеско.

Како стоји ствар с нама? Читалац погађа да смо у врху "колективне нетрпељивости". Треба само погледати жуту штампу, па схватити с каквим "будалетинама" делимо овај свет.

Латини су, познато је чак и детету из народне поезије, "старе варалице". То значи: Италијани, Шпанци, па чак и Португалци које једва познајемо. Американци – сви до последњег несрећника који нема социјално осигурање и живи у приколици су империјалисти који "крцкају" туђ новац.

На листи "претворних нација" у нашој таблоидној свести у врху су и Немци, па доскоро и Мађари.

То какве колективне предрасуде имамо о својим суседима је за причу. Да кренемо са југа.

Македонци нису лоши али су до зла бога заостали и ни "три века им неће бити довољна да нас стигну". Бугари, противници у три новија рата, су оваплоћење покварености и вероломности. Румуни су, ваљда због великог броја Рома, стари "Цигани". Мађари су, већ је споменуто, "окорели намазанци" којима ни две нацртане овце не треба оставити на чување.

О Хрватима и Албанцима (с Косова и из Албаније) не вреди трошити речи. Наређајте све најгоре што вам падне напамет па нећете претерати. Босанци (сви некако одреда, без разлике у вери или обичајима) су баш онакви каквим их представљају вицеви о Муји и Хаси.

Црногорци више немају ни Ц, ни Г од оних Његошевих Црногораца. Ако неки и имају, они су се већ одавно уклопили у наш културни комонвелт. Ко је остао на брдима и обали... Боље не спомињати шта све о њима имају рећи колективне предрасуде.

Овако гледано, нико нам није раван и окружени смо самим талогом од народа с којима делимо исте границе, континент, па и читав несрећни свет.

Да ли, поставља се на крају питање, таблоидни национ икога воли? Две су љубави велике, и како би Никола Пашић рекао, обе су у већем делу историје неузвраћене. Волимо Грке у свакој прилици и у свим варијантама, не само због мора, сиртакија и грчке салате. Изнад њих је само љубав према Русима. Нас и Руса "триста милиона".

Ипак, сурова анализа ни овде не треба да затвори очи. Онако како паушално и с оскудним знањем осуђујемо, презиремо и омаловажавамо, тако исто некритички волимо. Нема везе што су нам неки од проскрибованих народа у новијој историји много више помогли. Љубав је трајна, баш као и мржња.

Све ово, наравно, побија се личним контактом. Писац ових редова не може набројати све сјајне људе које је упознао из свих, одреда проскрибованих народа и држава.