Кад ти треба несрећа да би био нормалан

Ударна вест из Тиране 28. новембра требало је да буде прослава албанског државног празника Дана заставе.

Најављивао се марш којим би Албанци с Космета и из Албаније демонстрирали јединство и жељу да живе у једној држави, а са српске стране стизале су критике и осуде покушаја стварања тзв. Велике Албаније.

Очекивало се да ће то бити још један дан у којем ће Срби и Албанци бити на супротстављеним странама, очекивале су се тешке речи, али...

Албанија јесте 28. новембра прва вест у српским медијима, али разлог за то није марш већ катастрофални земљотрес и жртве које је изазвао.

Призори разорених кућа, уплаканих и уплашених људи, деце извучене испод рушевина, не остављају никога равнодушним. Уместо уобичајених политичких порука, из Србије стижу речи утехе и саучешћа, али и спасилачки тимови који помажу у извлачењу страдалих.

Два народа чија је прошлост, али и садашњост обојена неразумевањем, сукобима и проливеном крвљу, ујединила је мука... несрећа већа и моћнија од подела и разлика. 

Нешто слично десило се пре пет година кад су Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску погодиле катастрофалне поплаве.

Сви проблеми и неспоразуми као да су нестали у оној мутној води, бујици која нас је запљуснула тог пролећа.

Помагали смо се међусобно, бринули исте бриге, саосећали једни са другима. Знам, било је и оних који су ликовали због туђе несреће, али њихови гласови су ипак били далеко тиши од оног заједничког који је позивао на разум и солидарност. 

Не уједињују нас само "виша сила" и природне непогоде. Муче нас и исти друштвени и економски проблеми.

Регион масовно напуштају млади, образовани, незапослени, незадовољни...Некада богати и напредни крајеви данас су готово пусти.

Из градова и села за која се током деведесетих ратовало и гинуло људи данас одлазе добровољно. Чини се да земља натопљена крвљу више никоме не треба. 

Нисам "југоносталгичар" (ако нешто такво уопште и постоји), мрска су ми "оплакивања" заједничке државе иако признајем да ми недостаје онај прошли живот и мир који је она пружала.

И ови скорији и они претходни ратови скупо су коштали моју породицу и имала бих вероватно право да будем огорчена и пуна неразумевања, али, питам се, чему све то?

Живимо своје мале животе, мрзимо се и гледамо преко нишана, а онда нам природа, виша сила или просто, околности, покажу колико смо рањиви и колико је мало потребно да схватимо шта је права невоља.

То је као оно кад се разболите па вам сви други, до јуче непремостиви проблеми, постану небитни. Ако имате среће и оздравите, обећавате сами себи да се никада више нећете нервирати због небитних ствари, али то је кратког даха...

Е баш таква је, нажалост, и наша, балканска, солидарност!

Невоље дођу и оду, а са њима ишчезне и оно добро које смо показали једни према другима.

Већ сутра вратићемо се у колотечину... вести ће поново бити исте... очекиване...

Изгледа да то тако овде мора или једноставно нисмо способни да се мењамо и схватимо да је живот нешто више од мржње, подела и жеље да "комшији цркне крава"!