Са 17 година му мина разнела ногу, он поставио себи још више циљеве

Дека "Мија" има 92 године, што се бар мени, 24-годишњем аутору текста, чини нестварним и недостижним. Немају сви ту привилегију, али и муку.

Кроз 92 лета, како и сам каже, Миодраг се нагледао свега и свачега, становао у много држава, а заправо једној, прегрмео разне епохе, догађаје и ситуације. Како се његова прича одвија, тако схватам да је он све, само не обичан 92-годишњак.

Први велики догађај, онај који ће му живот окренути наглавачке и заувек променити, десио му се у 17. години када се, слагавши да је пунолетан, својевољно пријавио у армију, да брани своју земљу и свет од највеће пошасти зване Други светски рат.

Тешко је проценити како је у том рату прошао. Након само пар дана, био је пребачен у ров удаљен тек десетину метара од немачких војника. Убрзо, десило се оно што ће увек препричавати и заувек памтити. Непријатељски војници кренули су да пуцају по војсци са друге стране.

У размени ватре, његов саборац је задобио теже повреде уста и вилице, али је "Мија", уз пар војника успео да га извуче из рова и однесе на сигурније место. Сутрадан, током "освајања" територије, доживео је несрећу да згази на мину, заради тешке повреде, због чега му је ампутирана десна нога изнад колена.

Од тог момента, логично, живот му се потпуно мења, како на емотивном тако и на физичком плану. Након операције, у мору лоших, једина позитивна ствар била му је сазнање да је његов рањени саборац преживео и да се опоравља.

Уследило је ослобађање из војске и тешко прилагођавање на нови живот. Како је време пролазило, морао је да прихвати чињеницу да је срећник самим тим што је остао жив и та мисао, заједно са подршком државе, средине и породице, носиле су га даље. Процесу опоравка, највише је потпомогао он сам. Често се шалио да му највећа жал није остала за ногом и другачијим животом, већ за белим, свечаним чарапама које је имао, а које су нестале из болничке собе.

Пошто није имао завршену школу, путем вечерње је морао да стекне основно образовање, да би потом завршио и дактилографски курс. Као ратни инвалид, добио је прилику да из Велике Плане, пође пут Београда, где је радио у бројним државним предузећима.

Још као дечак покушао је да побегне од чувања оваца, а да није било несреће, живот му не би отворио бројна друга врата. Радио је у Министарство привреде, потом био главни архиватор, а касније био и у председништву Владе.

Из године у годину стицао је разна пријатељства, учествовао на бројним састанцима, одлучивао о нимало наивним стварима и имао ретку прилику да упозна државни врх старе Југославије, на челу са Брозом. Статус ратног инвалида и радна позиција имале су и предности у неким данас баналним, а тада огромним стварима, попут куповања првог телевизора, набављања карата за спортске догађаје, куповина кошуља какве је некада могао само да сања.

Временом је добио стан, али ни то није могло да прође без неке смешне приче, јер се није определио за трособан у тада мочвари званој Нови Београд.

Упркос свему, живот га није штедео, већ стављао на велике муке, горе од горих. Једна од њих била је и трагедија губитка сина. Готово стално наилазио је на велике, многима непремостиве препреке, али је увек налазио излаз, размишљао позитивно, трудио се и давао онолико колико може.

Управо због тога, живот, који му је толико тога одузео, знао је и да га награди и да му врати. Са женом је био у браку преко 60 година, а троје деце подарило им је петоро унучића, једно праунуче и једно чукунунуче.

Данас, иако има 92 године и некада неиздрживе "фантомске" болове у ампутираној нози, труди се да искористи највише што му живот пружа. Велики је љубитељ спорта, око чега увек можемо дуго да причамо, гледа телевизију и чита новине без наочара сваког дана.

Не промичу му голови Леа Месија, нокаути Ентонија Џошуе, а највише се нервира око политике.

Обожава да пече ракију, решава судоку или "укршта речи", омиљени је комшија у родној Великој Плани, где гаји разне домаће животиње, псе, мачке, али и свиње и кокошке.

Свима око њега, а поготово мени, служи као инспирација, као пример да ма шта да нам се деси у животу, морамо размишљати позитивно. Морамо бити јачи од ситуације и попут боксера које он гледа, примати ударце и остајати на ногама, или у његовом случају нози.

Дека "Мија" свима може послужити као одговор на питање: Шта је твој изговор? Радило се о годинама, материјалној, емотивној или физичко тешкој ситуацији, воље, амбиције и осмеха мора постојати.

У мору проблема и брига, није лоше размишљати и о оним свечаним чарапама, а ситуацију гледати увек са оне ведрије стране.