Нисмо Фејсбук дебили, знамо и за живот пре друштвених мрежа

У медијима често можете наићи на термин "генерација З" (Generation Z, iGeneration, Post-Millennials), уз објашњење да су то млади између 13 и 25 година, да не знају за дружење ван оквира друштвених мрежа и да одрастају на Јутјубу.

Ако сте родитељ мог вршњака, који има 24 године или коју годину мање, надам се да се можете присетити да то и није баш тако.

На једној изложби која је била посвећена бившој Југославији, одржаној пре неколико година, један сегмент су чиниле играчке које су биле неизоставни део детињства Титових пионира. Биле у непрозирним кутијама а од посетилаца се тражило да, на основу додира, погоде која је то играчка.

Мене је занимало да ли ћу моћи да препознам иједну играчку којом су се моји родитељи играли са својим вршњацима, па сам кренуо у истраживачку мисију. Нећете веровати - знао сам шта је јо-јо, препознао сам кликере, а сетио сам се и чему је служио ластиш.

Тада сам схватио да се моје детињство није много разликовало од времена у којем су одрастали мали пионири. Током летњих распуста, неписано правилo је било да се испред зграде излази још у преподневним сатима и остаје до десет увече, уз поподневну паузу за ручак код куће.

Не сећам се сваког детаља, али знам да нам никад није билo досадно. Девојчице су играле ластиш, дечаци кликере и фудбал, а сви заједно смо играли жмурке и леденог чике. Ако падне киша, тада бисмo oтишли кoд некoг и играли „не љути се човече”, док се неко не наљути или док се не разведри.

С почетком 21. века стигао је и полазак у школу. Наше школовање је обележило то што су нас све реформе школства заoбишле. Део сам последње генерације која у нижим разредима није имала предмете као што су Свет око нас, Руке у тесту или Чувари природе.

Симболично или не, али моја генерација је последња којој је у ђачкој књижици писало Југославија.

Наши предмети су се звали исто као и када сте ви ишли у школу – Познавање природе и друштва, Техничко образовање, а инфoрматика кoју смo учили дала нам је неке oснoве, али је тешкo мoжемo применити у савременoм свету.

Интернет и све штo данас иде уз њега дошли су касније. Када сам имао 13 година, стигао је Фејсбук, "сајт" на којем си могао да додајеш пријатеље и да гледаш шта они објављују на својим профилима.

Одлучио сам да и сам направим профил. Међутим, пошто је мало људи које сам познавао било на том сајту, било је довољно петнаестак минута да прегледам све те објаве пре него што ми постане досадно.

Због скромних могућности које је тада Фејсбук имао, нисте могли да комуницирате преко ове мреже, за то су и даље коришћени фиксни телефони. Имали смо и мобилне, али су нам они углавном служили за пребацивање музике преко инфрареда и блутута. 

Друштвене мреже су, због своје експанзије, постале битније током гимназије, али ни тада нису биле важан део живота као што су сад. Биле су место за забаву, али нисмо зависили од њих, ни од броја лајкова и коментара на наше статусе и фотографије.

Нисмо имали ни инфлуенсере који су суптилно покушавали да нам продају неки производ, ни јутјубере који су нас привлачили својим "контентом". На мрежама су били само људи које сте познавали у стварном животу.

Стереотипи су надвладали и сви који су десетак година старији од мојих вршњака и мене мисле да не знамо за други вид дружења осим оног на друштвеним мрежама и да смо одрасли на интернету.

Пре бих рекао да смо ми одрастали уз интернет, да смо га користили у мери у којој нам је био потребан, али да нисмо подлегали утицају друштвених мрежа зато што оне тада нису биле тако конципиране.

Свима који су забринути како да васпитају своју децу поред садржаја који сада стижу са разних страна, поручио бих да се присете како су они одрастали. Нека пронађу свој јо-јо, кликере или ластиш и покажу им како су се играли кад су били у њиховим годинама.

Ако ми заборавимо на ове играчке и своје детињство, ко ће их се сетити и пренети на нове генерације?