Упутство за писање лошег романа

Крените да маштате: зове вас председник Ниновог жирија и каже: „Честитам, ви сте великом већином гласова овогодишњи добитник..." С том мишљу крените да пишете роман, замешaјте лажно и одважно, мило и гњило и сигурни сте да неће испасти ништа добро.

Aли, то није довољно. Морате поузданим стилским средствима обезбедити безвредни век своје књиге. Зато да одмах саопштимо друго правило за писање лоше књиге - наизглед парадоксално. Натерајте ваше читатеље и читатељке да горко плачу над књигом. Претерујте у сваком погледу. На првих неколико страница невешто, али срцепаратељно опишите љубав живота двоје младих; ваћ на тринаестој страни нека она сазна да има рак и да ће умрети кроз неколико недеља.

Најстрашније муке у којима она умире можете и обићи, али његову патњу никако. Мора да буде таква да читалац пожели да се затрчи и главом удари о зид. Нема везе, што су стари Грци због оваквих списатељских ставова бичевали трагедиографе на Дионисијама, ви не морате да бринете: данас суд лошег укуса не постоји у кривичном законику (а требало би).

Но, ту је још малих тајни занемарљивих списатељских мешетара. Роман овабезно мора имати неку пожељну идеолошку ноту. Нека он после њене смрти постане заклети спасилац угрожених животињских врста, или нека буде узбуњивач против загађивача који греју планету, или нека... То свакако не може да наштети већ, и иначе лошој књизи, а ви можете после да одете у неку добро плаћену невладину установу и да кажете да ваш роман није успео због вашег залагања, па можда падне и неко ухлебље. Да човек зна зашто пише књиге.

Има ту још малих тајни. Сви лоши писци воле неизвесност и маштају о оригиналности. Да видимо како прво ствари стоје с неизвесношћу. Наш уцвељени активиста одлази у Лапонију, или још боље у Аљаску. На аеродрому види дивну девојку с којом размени један поглед. Онда оде и бестрага далеко живи бледуњави романескни живот. Опишите сваку од досадних дванаест година што је могуће опорије и гркије, јер након туце година следи нови састанак са „женом које нема" - опет на аеродрому. Љубљење, загрљаји, сузе - што је добро за Боливуд не може бити лоше и за ваш роман. Немогуће је да се милиони тамошњих гледалаца варају...

А ту је још преокрета. Испоставља се да је љубав са аеродрома у протеклој деценији добила дете. Дете је - сећате се јаких емоција - тешко болесно. Има мултипл склерозу и не може само ни да једе. Он храбро постаје отац таквог детета и укључује га у своје антиглобалистичке кампање, али не заборавите и оригиналност.

Одједном се у свет нашег јунака мешају сећања на детињство. Појављује се стари плавооки друг из детињства у - наравно - заточеном Сарајеву. Ма шта пријатељство - страст. Наш јунак је и бисексуалац. Оригинално, зар не? Њих двојица враћају се у младост. Заједно иду у мотел на Јахорини у којем проводе праве мушке тренутке (морате имати наклоност хомо-лобија), након што су правдољубиво антиратно претресли политичку ситуацију наслеђа грађанског рата у некадашњој Југославији.

На крају, како завршити овај идеално лош роман? Ма, никако. Отворени крајеви су невероватно у моди. Оставите читаоца да сам испише своју авантуру, а ви му обећајте наставак, наравно ако ово прво дело већ не добије неку звучну књижевну награду.

Овако пишите и морати постати „ђаволски добар писац", како рече један од чланова актуелног Ниновог жирија.