Како смо се сами, за мале паре, угушили "половњацима"

Добро смо се сетили да причамо о загађењу ваздуха. Проблем је, међутим, што се понашамо као да се то десило ДАНАС или ЈУЧЕ. А није.

Ове године сам се, веровали или не, први пут возила возом. Линија Београд–Пријепоље, станица Пожега. Са 25 година. Старије колеге су ми се смејале. Њима је било нормално да на море, код родбине по унутрашњости – иду возом. За мене, једноставно, није.

Моја генерација (рођена деведесетих) је углавном одрасла у "половњацима". 

Све је кренуло од '93. кад сам на свет замало дошла у колима. Тата је возио маму од Ковина до Смедерева неким труцкавим путем. Срећа па сам само тад у животу била стрпљива и сачекала да стигнемо у породилиште, уместо да, што би рекао Чварков, "светлост порода" угледам у "реноу четворци".

Од тад је свако моје путовање било у колима. Нисмо путовали често, ај што нисмо имали пара, него нисмо имали ни где – сва родбина је била близу. 

Временом се то променило, више се радило, и кудикамо више путовало. "Југо" је заменио "рено 4", онда је на ред дошла нека половна "мазда". Почело је више да се увози, а цене су биле приступачне. Куд сви, ту и Милосављевићи. Што да не?

С годинама се број тих "Милосављевића" повећавао. Бубањ поток је постао тесан, кола су постала све повољнија. Сви су почели да купују. Сваком, одједном, треба ауто! "Не путујеш колима?! Ма ти си луд!"

Увозници су трљали руке и мастили брке. Пре тога, наравно, извадивши катализаторе са кола (част изузецима).

И кад погледате уназад, како замерити? Била је то ретка шанса да се за мале паре купи "квалитетан" аутомобил из иностранства. Тада се није имало новца, само ретки су куповали ново. А она "ако долази из Европе, сигурно ваља" била је необориви закон.

Тада нам, међутим, нико није јавно говорио да се овамо увози оно што Европи више не треба. Нису нам рекли да смо постали отпад за аутомобиле.

Ретки су говорили, али... ретко смо их и слушали.

Многи европски градови, пре свих они у Немачкој, избацили су аутомобиле на дизел. Ми смо прихватали те загађиваче док су нам Немци деловали као скоројевићи који кола мењају свако мало.

Нисмо се удубили у то ЗАШТО Немци и Французи одбацују оно што им дугорочно штети.

Не, нису они били скоројевићи. Морали су то да ураде и замене старе за нове аутомобиле са неким новијим "евро" мотором. Морали су да данас плате здравије сутра. И могли су то себи да приуште.

Овде, на нашем Балкану, поготово у Србији, нисмо то могли. И зато смо прихватили да будемо "second hand" паркиралиште.  

Оне ретке који су говорили о штети нико није желео да слуша – ни надлежни, ни ми, купци.

И сад, кад је пола Србије међу најзагађенијим градовима света, стиже наплата јефтиних "половњака".

Нисмо гледали унапред и свима је то одговарало.

Да ли смо се опаметили и почели да гледамо даље кроз загађени ваздух? Мислим да нисмо. Све извештаје и текстове ћемо лагано да ишчитамо док на семафору ради наш половни дизел, а ми удишемо половни ваздух.