А мезе, домаћине?

Већ на прва два укуцана слова – "ет" Гугл ме "препознаје" и нуди ми етно села у Србији. После кратке претраге проналазим једно у којем још нисам била. Сајт одличан - препун информација, сјајних фотографија природе, лепо уређеног дворишта, удобних соба и домаће хране коју истичу као највећи адут. Мало ме брине оних 120 километара које треба прећи до те оазе, али за лепоту се ваља мало жртвовати, зар не?!

Крећем...и поново осећам оно исто задовољство као и сваки пут кад "бежим" из града. Радујем се дану који ћу провести у природи, далеко од буке и стреса...

После два и по сата (а не сат и 45 мин, како ме је "саветовао" Гоогле), два погрешна скретања, мало макадама и много рупа на путу, стижем на моје данашње одредиште. 

Први утисак-вредело је!

Све изгледа као на фотографијама...беспрекорно! Околина је прелепа, само етно село сређено до последњег детаља, а радује ме и то што је испред паркирано тек неколико аутомобила. Оно што моје "градско ухо" на оваквим местима увек изненади је тишина. Величанствена, готово нестварна тишина која вас тера да и сами ћутите и препустите се уживању. 

Улазим пуна оптимизма, смеши ми се газдарица и пружа руку. Добро дошли-каже-тренутно су нам сви капацитети попуњени па не могу да вам покажем собе, али ево, видите и сами да је све у етно стилу...Климам главом и питам у којој кућици је ресторан. 

Ааа, ово није таква врста објекта. Ми храну спремамо само за госте који код нас спавају и тај боравак раније најаве и уплате. Одговор који сам чула већ много пута, поново ме оставља без текста. Бојажљиво питам да ли могу бар кафу да попијем.

То части кућа, каже жена, и одлази.

Док седим на тераси, пијуцкам кафу и сок (којим ме је такође "частила кућа") питам се по ко зна који пут- зашто мора тако? Да ли је нормално да госту, који превали 120 километара само да би посетио ваше етно село, не можете да спремите бар мезе? Да ли је баш толико тешко намазати кајмак на лепињу, направити неку салату, испећи проју или бар палачинку?

Схватам ја да нема довољно радне снаге, да су трошкови овако мањи, али жалосно је и готово трагикомично да, после посете етно селу у сред Србије, морате да свраћате у неку кафану поред пута или киоск брзе хране да једете.

"Премотавам филм" и схватам да је свака моја посета етно селима по Србији имала такав епилог. У једном, веома популарном, у источној Србији, чак ни кафу нисам успела да попијем.

Газдарица је била увређена кад сам је питала да ли могу да ручам иако су баш у то време сервирали храну за "своје госте". Побогу, па и ја сам ваљда гост!

Не разумем, једноставно не разумем...

Да не буде забуне...не посећујем етно села због хране и нисам баш неки велики гурман, али логично је да очекујем љубазну услугу и бар један (било какав) оброк. Зар је то толико тешко у земљи која се хвали гостољубивошћу домаћина, домаћом кухињом и жели да развија сеоски туризам?!

Ја нећу одустати! Обилазићу и даље нашу земљу зато што то волим, зато што тако помажем и самом селу и зато што упорно верујем да можемо боље!