Само нам не дирајте кошеве

Ако не волиш кошарку, ниси фаца из краја, тако смо се ми у Железнику распоређивали средином деведесетих, када је овај спорт на велика врата ушао у новоизграђену халу ФМП-а.

Мушки су замишљали како у њој закуцавају, како личе на Декија Милојевића, шутирају као Кецман, шмекеришу као Шекуларац, а девојчице су скривале руменило на образима, бежећи са часова, само да стигну, само да се докопају те хале.

Прошле ноћи, после победе наше репрезентације над Италијом, седим у локалном кафићу са екипом из старог краја. Сећамо се 95-те и Атине, Индијанополиса, Истанбула, редом.

Генерације у Србији имају своју петорку, омиљену тројку, упамћену асистенцију. "Је'л се сећате кад је...", и тако кроз ноћ...

Иста сећања, идентичне приче, зачињене са мало носталгије, можда слојем, два измишљеног, прашта се.

Сваки пут када се окупљају наши кошаркаши, детињство изрони испод тог обруча. Без коске и до коске, не морам да зажмурим, а видим нас и бројим редом.

Чика Бане и мој кум Зоран ово првенство гледају са неког далеког места, верујем, из неке ложе са бољим углом процене сваког напада.

У лето 95-те, "склепали" су нам брзински тај кош, замазали таблу остатком неке фарбе из гараже и тако је почело.

Наше плаве умазане шаке на тој табли дуго су сведочиле о томе чији смо и каква се кошарка игра код "Проде".

Продавница Бановог брда, читајте Прода, остала је лозинка која отвара фолдер сећања на тај сабирни центар детињства, првих и других љубави, украдених трешања, кукуруза на роштиљу, сломљених срца.

Са тог парчета бетона су ме родитељи "вукли" у кућу, после оне Салетове тројке из ноћи 97-ме. Баба Љубинка и данас воли да преприча како је њена 13-годишња унука ономад псовала, ко матора.

У галаксији између коша и Проде, склоњени од смутног пролећа 99-те, признавали смо једни другима фаул, без судије, правили се глуви на сирене јер морамо да завршимо " Амера", или Пут око света, ту смо сачекали вест да нема пријемног за средњу школу, вриштали кад је Боба изгубио битку са леукемијом, изазивали се на још једну партијицу пре мрака.

Баш ту ми је дебели Сале први пут рекао да играм "к'о Арбутина", и баш су се ту пољубили, али баш баш пољубили, Марко и Милица. Мој млађи брат одатле носи ожиљак на челу и надимак "камена глава", а Зоранова Наташа титулу наше крштене куме.

Добро, признајем да је баш на то место један Милан деценијама касније морао да дође по мене. И није закаснио, имао је добру финту!

Ту сам једног априла одрецитовала екипи омиљену ми Микину. Јер, "никада више нећемо се ухватити за руке, ни ходати од угла, до угла, ни покушавати да се сетимо док ћутимо нечега врло важног, нечега толико огромно важног, чега се раздвојени никада више нећемо моћи сетити.."

Исту Микину одрецитовах и ноћас, док је Срки обртао "стварно последњу" туру за све.

Плавог коша одавно нема, кукуруз више нико не краде, али, због кошарке се онај фолдер поново отворио.

И зато су нам, уз Богданове, Јокићеве, Гудурине, Јовкетове и Бобијеве, потребни и кошеви из комшилука.

Не дирајте нам њих, то је за искључење!