Ја нећу погинути на путу

Последње две недеље нешто се догодило. Људи свакодневно гину на путевима. Рећи ће саобраћајни полицајци да је то због сезоне одмора, па људи журе, возе уморни, не везују појасеве, причају телефонима... Шта год да је, није нормално.

За то време, моја возачка дозвола безбедно чами у новчанику. Извадим је само када ми треба њена фотографија као илустрација за неку вест. А носим је са собом за недајбоже, ако мог дечка ухвати грч у нози па не може да настави да вози или ако неко у друштву попије. Мада у том случају ја не смем да пијем, па и овај други разлог отпада.

Мој страх је реалан. Од тренутка када сам положила до данас села сам пет пута за волан и то сваки пут да бих вежбала. Положила сам штреберски, са максималним бројем поена на теоријском испиту и свега неколико грешака приликом практичног дела, који сам из прве положила (и то поштено, за разлику од многих које познајем).

А онда сам помислила како бих могла некога да убијем, да аутомобил проклиза, да пешак или неки пас излети на пут, да ми откажу кочнице (гледам доста филмова). 

Када би било довољно стаза у Београду, као што их има у Новом Саду, бицикл би био одлично и поприлично безбедно превозно средство. Њиме углавном могу себе да повредим. Бар сам тако мислила.

Возила сам једном бајс до Аде Циганлије са најбољим другом. Све је ишло супер, међутим, на путу се појавиле неке баре и ја решим да успорим како се не бих испрскала. Није баш да сам само успорила, биће да сам и скроз закочила. Како не би на мене налетео, мој добри дуг је – полетео. Преживео је. Дакле и на бициклистичкој стази ме треба избегавати.

И то не само мене. Недавно сам била у шездесетпетици када ју је ударио бициклиста. Мртвих није било. Љутих јесте.

Кад сам била девојчурак, тата је отишао у Немачку на неку обуку за рад на рачунарима. Надала сам се да ће ми купити барбику, баш сам се радовала. Кад оно, добила сам ролере. Сморила сам се.

Међутим, мало по мало, кренула сам да их возим. Никад нисам научила да кочим. Заустављала сам се у трави, или бих се набила на клупу. Лакша варијанта је била када бих налетела на узбрдицу, тада би ме чиста физика спасила.

Онда сам почела да сањам да журим негде на ролерима, али да непрестано падам, и када паднем једва устанем. Можда нису копачке, али окачила сам их о клин.

Страхујем ипак за друге. Када мој дечко оде да вози ролере на Ади, није ми свеједно. Увек може неко да излети и да га "покупи". 

Сада маштам о електричном тротинету! Делује идеално, може да иде и тридесет на сат и на рате да се купи. Кацигица на главу и могу куда пожелим. Додуше, они са којима сам причала, а возе га, имају красте на коленима. 

Међутим, док се не регулише куда могу да га возим, а да ме пешаци и бициклисти не псују, ја ћу се држати својих здравих ногу. Оне могу и по киши и по снегу.