Зашто сам се разочарао у "Јутјуб мјузик"

Не, нисам се управо пробудио из коме. Знам да постоје онлајн музичке платформе, знам да интернетом крстаре пирати, знам да се музика слуша и на Јутјубу који се не презива мјузик. Све сам то покушавао и успевао да игноришем, заобиђем, ескивирам, али ме музика у дигиталном формату упорно јури.

Постала је неукусно доступна, безобразно бесплатна, професионално нашминкана и непристојно агресивна. Како и где побећи?

Осећам се као дебела тетка која се осмелила на екстремну дијету, закључала храну у фрижидер, њега у подрум, али је фрижидер добио руке и ноге, хоће из подрума и много је бесан.

Сви ти албуми које сам годинама сакупљао и преслушавао, сви о којима сам читао и планирао када ћу их набавити, сви које сам по музичким продавницама радознало гледао питајући се шта се крије иза необичних омота и замишљајући их једног дана на својој полици...

Не прихватам да ми их на гомили, физички разобличене и осакаћене гурну у телефон и тако демистификују и размађијају музику и украду сваку њену чар. А чар је увек у непознатом и недостижном. Никад у начињеном, увек у следећем кораку.

Тако набацана и до кости огољена музика, губи сваку вредност. Јер добро звучи имати на рачуну све паре света, али где и када да их потрошим? Добро звучи имати бесплатан приступ целокупној музичкој историји, али могу ли стварно све албуме да преслушам? Могу ли сваком да посветим пажњу, чујем поруку и осетим емоцију коју ми је аутор наменио?

Не желим све паре света, а сигуран сам да их никада нећу ни имати, па се не секирам. А црвена округла иконица на телефону даје ми лажну слободу, лажну наду и лажну могућност да послушам све албуме које желим. Али пажња, концентрација и живот прекратки су за такав подухват.

Фрустрирајућа је близина тог непроходног и неосвојивог изобиља. Слобода која је несразмерно већа од могућности уживања у њој, доводи до лудила.

Да је ово семинарски рад из економије, сигурно бих употребио термин маргинална корисност или вредност. Пошто није, објаснићу вам га једноставно.

И прво и четврто парче бурека коштају исто, али је маргинална вредност првог неупоредиво већа од четвртог јер ћемо куповином првог утолити глад и жељу, а четврто нећемо моћи да поједемо. Већ пето нема никакву вредност. Напротив, доноси штету – биће нам мука.

Све што је неограничено и доступно у непотребно великим количинама губи своју чар и вредност. Не желим да ме маме тепсијама бесплатног бурека који не могу да поједем. Желим да маштам о следећем парчету.

Не улазећи у метафизичке расправе када је и која музика била боља, начин на који нас певајуће апликације навикавају да слушамо музику, није подстицајан за њен квалитет.

Популарност кликтајуће музике не шаље ауторима поруку да од њих очекујемо целовита уметничка дела, емоције, приче и поуке. За њих смо изгубили стрпљење и пажњу.

Изгледа да нам треба само једнократна, успутна и јефтина забава од клика до клика, од скрола до скрола.

Посветити пажњу музици значи информисати се о новом албуму, прочитати рецензије, одлучити да ли је вредан куповине, осмислити финансијску конструкцију, отићи у продавницу, купити га и наћи му место на полици. Само тада сте сигурни да ниједан део поруке коју аутор шаље поштар није загубио. 

Прелазак са старих и приглупих музичких уређаја на ове нове и паметне, обезвредио је и звук. Из популарне музике протерани су инструменти и квалитетна свирка.

Све се свело на једноличне, компјутерски програмиране мелодије, мало комплексније од некада коришћених за звоњаву дебељушкастих телефона.

Слушајући музику на клик, призивамо музику стварану на клик.

На крају баладе, у капитализму нема бесплатног ни лека, а зашто бисмо имали бесплатну певајућу апликацију? Ако саберемо цене физичких примерака свих тамо доступних албума, можемо само да нагађамо какав ли нам бакшиш из задњег џепа узима, па јој се исплати да нам свира.

У покушају бекства дефинитивно нисам сам. Из подрума су пре пар година пошли грамофони, а за њима пресе за резање плоча из фабричких депоа.

Нови грамофони се поново масовно производе, скоро сви нови албуми популарних аутора излазе и на винилу, а музички класици се реиздају.

Сваке године у априлу, цео свет, укључујући и Србију, обележава Дан продавница плоча. Још 2016. године, продаја плоча у Британији вратила се на ниво из 1991.

Хипстерај, помодарство, пролазни тренд, набрајају злознамерни, а ја вам кажем - реакција, бег и спонтани покушај заустављања музичке инфлације.

Нема певајуће апликације која ће стати на црту добро уиграном тиму грамофон–појачало–звучници, па макар знала више песама и од најбољих кафанских свирача.

Да ли бисте пажљивије читали овај текст да не чами овде бесплатан?