Одрастање уз "Егзит" – како смо освојили Тврђаву

Сећам се, били смо у парку код нашег кварта када је неко из друштва дошао на идеју да прошетамо до Бећарца на концерт Сајншајна.

Чули смо да се тамо окупља група студената који планирају сто дана концерата уочи предстојећих избора у септембру 2000.

Причало се, делили су и летке против тадашње власти. Имали смо 15 година, нисмо имали право гласа, нисмо имали новца за море.

Ни родитељи нас нису пуштали дуго да остајемо на улици, били су још под свежим страхом од бомбаровања.

А ми смо се осећали као "Саншајн" генерација. И отишли смо тамо без питања.

Толико смо били срећни што се тог лета у граду, после свега, коначно нешто добро дешавало. И данас тврдим да је тај, "нулти Егзит" 2000. године био нешто најбоље што се десило Новом Саду, Србији и нашој генерацији.

Није било речи о томе да ће друштвени активизам прерасти у један од највећих (и најомиљенијих) фестивала у Европи, нити се сећам да су тадашњи концертни дани имали било какав формални назив.

Домаћи за карту 

Сећам се летка "Готов је" који ми је у гужви неко дао у руке, али тада нисам најбоље разумела шта је то тачно готово. 

За нас је тај септембар 2000. године био тек почетак средње школе.

Од тада нисам пропустила ниједан "Егзит". Иако пуних 19 година налазим изговоре зашто ћу га баш ове године прескочити – немам новца за карту, не свиђа ми се овогодишњи програм, смета ми гужва и, на крају, "није то више за мене".

Некад сам писала задатке из физике и цртала за ликовно да бих заузврат добила улазницу да слушам Кошин.

Те 2001. године, када је "Егзит" по први пут добио име, сталну адресу и лајнап од седам дана, у школама је владала хистерија и за Кошином и за фестивалом.

Активисти "Егзита" су у нашој школи организовали и наградне игре за поклањање улазница за "зимски Егзит" кад је гостовао Ејжн Дуб Фаундејшон.

Овај последњи, 19. "Егзит" посматрала сам по први пут из IQOS ВИП зоне, толико година ми је требало да се "попнем" из прашине и јасније видим колико смо се све ове године, сви заједно борили да уђемо на Петроварадинску тврђаву, да га сачувамо од политичких напада, да га не преселе у Београд.

Бранили смо га чак и од туриста, јер смо се плашили да ће се омасовљењем фестивала комерцијализовати програм.

Јер Нови Сад је, јел'те, културолошки прилично богата, али чини ми се затворена средина.

Свирам на Егзиту, значи постојим 

А онда сам 2006. године упознала групу Британаца који су само због Морисија дошли у Нови Сад. И ове године је око 60.000 странаца дошло на "Егзит". Пре 20 година, у нашем граду туриста скоро да није ни било.

За готово две деценије изванредних концертних перформанса, ретко ко би могао да каже да "Егзит" није угостио бар једног од његових идола.

Тај вишеструко награђивани најбољи фестивал у Европи може да букира готово сва легендарна имена музичке сцене. Многа одавно јесте.

Ове године се на чек листу уписао и култни Кјур, који је у склопу своје дугоочекиване турнеје поводом 40 година каријере изабрао наступе на највећим светским фестивалима. И наравно, на "Егзиту".

За ових 19 година, Петровардинску тврђаву нису заобишли многи ветерани светске поп рок сцене. Неки од њих наступали су у оквиру својих повратничких турнеја - Ганс'н'Роузис 2012. године, Секс Пистолс 2008. године, Фејтлес 2015. године.  

Наглашавам сећању, јер сам дала себи за право да овде пишем о Егзиту без отварања Гугла.

И ми смо толико себи "давали за право" да учествујемо у планирању, програмирању и селекцији музичара за сваки фестивал.

Наравно, без да нас је ико конкретно и чуо.

Али није ни било потребе јер је списак хедлајнера из године у годину доносио невероватна изненађења – због публике на Петроварадинској тврђави у Србију су дошли Снуп Дог, Били Ајдол, Фејт Но Мор, Иги Поп, Ундерворлд, Дуран Дуран, Ву Танг Клан, Сајпрес Хил па чак и Пет Шоп Бојс који последњих година ретко и снимају и наступају.

Паре и токени 

Ми смо имали ратове, нимало новца за летовања и зимовања, мењали смо неколико држава у којима смо живели, али на неколико ствари смо, као деца, били веома поносни – на браћу Ползовиће који су нас у својим емисијама на НС Плусу одмалена учили хард металу и панк офу, на ентузијазам Бојана Бошковића (један од оснивача Егзит фестивала прим. аут.) и на Стејт оф Егзит, јер је то држава у којој је наша генерација практично најдуже и живела.

Идуће године, "Егзит" пуни 20 година, а ја 35.

За две деценије, много тога се променило – улазили смо на карте и наруквице, а пили за новац, токене и затим допунске картице. 

На улазу нам више не одузимају упаљаче, а и баладе су се у међувремену модернизовале па када нас "погоди песма" палимо екране мобилних телефона.

Истовремено, неке од главних звезда на водећим фестивалским бинама више нећемо имати прилике да чујемо, као што су бендови Бисти Бојс или Куд Идијоти, а нисам сигурна ни да ли ћемо икад више, након смрти Кита Флинта, на исти начин слушати Продиџи.

"Егзит" 2020. донеће веома значајан јубилеј не само домаћој већ и европској музичкој сцени, нова изненађења у погледу главних извођача, вероватно и иновације у систему чекирања улазница. 

Најважнију улазницу јубиларни "Егзит" доноси уводом у завршне, фине културолошке радове за Нови Сад који ће већ идуће, 2021. године понети титулу Европског града културе.

Не треба сумњати у немерљив допринос томе и "Егзита" који је први "објаснио" Европи да нас вреди (са)слушати и посетити. И Нови Сад се у међувремену јел'те, отворио ка посетиоцима и туристима. 

Следећи ниво, EXIT 2.0, сигурно поставља нови рекорд. Иако већ данас смишљам изговоре зашто ћу га идуће године прескочити, знам да ћу, традиционално, и 20. пут бити тамо.