Шалтери „из каменог доба“: А где је печат?!

Крајем јуна сам се у заказано време нашла у станици МУП-а. Како сам дошла неколико минута раније, стојим и чекам свој термин. Хол препун, људи чекају разне исправе. На огласној табли сличица на којој је прецртан печат и уз то обавештење: „Печат није обавезан.“

 Чујем неке људе како коментаришу: „Није обавезан, није обавезан, а ништа не мо'ш без њега!“ „Нама га опет траже... Мало сутра није обавезан.“

Размишљам како смо неповерљиви, како често полазимо од негативних премиса и одбијамо да поверујемо да је нешто могуће урадити без компликација.

Кроз главу ми пролази и да сам и сама можда и даље мало сумњичава... Наиме, јесам мобилном апликацијом банке уплатила таксе за издавање пасоша, а опет сам штампала те уплатнице и понела их са собом „као доказ“.

Улазим у канцеларију; службеници која треба да провери моје податке, узме отисак прста, фотографише ме итд. дајем личну карту, пасош и поменуте уплатнице. Почиње разговор од добрих неколико минута, али у најкраћем:

– Шта Вам је то?

– Уплатнице... Платила сам електронски, али сам ипак штампала... за сваки случај...

– А где је печат?!

– Како то мислите печат? Па сад Вам рекох да сам електронски платила.

– Да, али морали сте после са овим папиром да одете у банку да Вам ударе печат!

– Да сам хтела да чекам у реду у банци, онда бих бар и платила тако на шалтеру... Ваљда је поента да поједноставимо...

– Не могу да Вам узмем те папире. Идите у банку по печат.

– Прошло је пет сати, не ради банка.

– Закажите онда други термин и дођите поново са испечатираном потврдом о уплати.

– Ја сам овај термин заказала пре два месеца... Нећу поново да заказујем неки нови термин који ће бити ко зна кад... Уосталом, на огласној табли ту у холу пише да печат није обавезан! А знам и да је Закон мењан прво пре осам година а онда и прошле године и да је била вест како печат иде у историју.

– Да, али ја ово не могу да примим без печата... Верујем ја да сте платили, али ми немамо софтвер који региструје уплате, тако да не смем да узимам ништа без печата!

Сад више нисам сигурна да ли сам бесна, тужна или само изненађена. Из те запитаности – како је могуће, када толико говоримо о е-Управи и поједностављењу процедура и о дигитализацији, опет ништа не може да се уради без папира и печата, тргну ме речи друге службенице из канцеларије, која ту ради окренута ка шалтеру, али је очигледно пратила наш разговор.

– Знате шта?! Та дигитализација и то електронски... То о чему причате... то можда постоји. Можда! Али тамо негде, у оном свету тамо, с оне стране... Али са ове наше стране шалтера је и даље камено доба!

На крају, све три некако успевамо да пронађемо компромисно решење: успела сам да предам захтев, само сам сутрадан донела ону поменуту уплатницу, али са печатом из банке. Није било другог начина. (Како је изгледао разговор са радницима у банци, то је за неку другу епизоду. У најкраћем – прво ми нису веровали шта тражим, а онда су се смејали као да сам им испирчала добар виц.)

Уместо једноставно, било је компликовано. Али на крају је важно да сам ипак све завршила.

Само, и даље ми није јасно много тога:

Како је могуће да се толико тога промени, да могу разне рачуне, укључујући и струју и комуналије (који се такође плаћају државним, неки би рекли конзервативним, установама) да плаћам електронски и да то све буде у реду и да не морам у банку или пошту по печате, а да службе МУП-а немају могућност да региструју уплате?

Да ли је тај софтвер толико скуп и не може да се набави? Или је то неком тек тако промакло?

Није ли овако посао доведен „до пола пута“ – нешто може „онлајн", али не може све, иако би било логично да може?! 

И коначно – колико је било људи који нису били толико упорни као ја и који су при првом „не може“ одустали, па онда чекали неки нови термин за неколико недеља?

А таквих је било, кажу. Уз то, било је и оних који се чуде и не верују да им се тражи печат, чак знају да буду и врло непријатни... Уопште није лако ни радницима на шалтеру, јер они ипак само раде у складу с правилима која су њима поставили! Али опет – зашто би нас, који такође поштујемо правила, то занимало?

Надам се само да за десет година, кад будем мењала пасош, нећу поново чути то трагикомично и депласирано питање: „А где је печат?“