Да ли Срби и Хрвати говоре исти језик

На почетку студије, некон почетних поставки о језику уопште, Петар Губерина се усредсредио на разлике „између хрватскога и српскога књижевног језика“.

ЈАТ. Губерина тврди да хрватски књижевни језик познаје три рефлекса јата: -ије, -је, -и, док српски књижевни језик познаје само -е: млијеко–млеко, дјеца–деца, био–бео.

Додаје да и Хрвати имају екавицу, али код њих је она дијалекатског карактера.

Изгледа да Вук Караџић није знао да је, у ствари, био реформатор хрватског, а не српског језика.

А шта каже Правопис Матице српске? „Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски.“

БАРАБА. Губерина даље помиње многа имена грчког или хебрејског порекла која су у хрватском са фонемом б, а у српском са фонемом в: Бабилон–Вавилон, Бараба–Варава.

Затим да је у хрватском ћ где је у српском шт: опћина–општина, свећеник–свештеник.

И то, како тврди маестрални Губерина, доказује да су хрватски и српски различити језици као што су различити, на пример, француски и италијански. Како?

„Латинска ријеч patrem дала је у француском pere, а у талијанском padre, а данас нитко не помишља да би ове ријечи могле припадати истом језику“, вели Губерина.

Ето, све нам је лепо објаснио.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗМИ. Даље Губерина примећује да такозвани интернационализми у српском језику имају наставак -исати, а у хрватском -ирати.

А онда то илуструје примером: у српском је изолисати (!!!), а у хрватском изолирати.

Бриљантни језички стручњак Губерина.

У Речнику Матице српске стоји следеће: изоловати (изолирати).

СИНТАКСА. Губерина тврди да Хрвати много више од Срба воде рачуна о синтакси, па ће тако код њих у реченици са више вршилаца радње глагол бити у множини, а код нас у једнини.

Наводи и пример како је у српском: „Отац, стриц и дед станује, храни се и ноћива.“

Типично српски, зар не?

ECCE HOMO. Ти Срби баш ништа не знају, немају никакве језичке културе.

Замислите, Срби кажу: „Ево га отац“, за разлику од Хрвата, код којих је правилно: „Ево оца“. Јесте, стварно је тако, рекао ми Губерина.

Али Владимир Ћоровић је преводио Ничеа, а заиста нигде нисам нашао да је Ecce Homo превео са „ево га човек“. Можда му је Губерина дошапнуо како је правилно.

БУДАК. Велемајстор на пољу језика Петар Губерина истиче да се у примерима „Ја ћу да дођем“ и „Ја ћу доћи“ уочава да први припада српском, а други хрватском језику.

Ево шта о томе кажу српски лингвисти: „У хрватској стандардизацији инфинитив се употребљава чешће него у српском језику.

То је неупућене навело на погрешан закључак: да је инфинитив хрватски облик.“ (М. Телебак)

А Губерина своје тезе поткрепљује примерима из дела Миле Будака.

СТАВ. Даље тврди да је конструкција „да+презент“ код Хрвата изузетак (пример за тај изузетак узима од хрватског драматурга Милана Беговића – „Нећу да их читам“), а инфинитив правило.

А језички геније није свестан да реченице „Нећу да дођем“ и „Нећу доћи“ не значе исто.

„Нећу да дођем“ значи (приближно) „не желим да дођем“, има значење супротно од „хоћу да дођем“, а исказује се став онога ко говори према нереализованој радњи.

„Нећу доћи“ је будуће време (футур), означава радњу која ће се (из)вршити у будућности, без обзира на нечији став, жељу и сл.

Изгледа да је Губерини став замаглила идеологија проткана мржњом.

ПОЈАЧАЊЕ. У поглављу о лексици, Губерини је помагао Крунослав Крстић. А шта ту пише?

Да је правилно рећи крхкост, како иначе кажу Хрвати, а не српски – кртост. А ни та кртост није српска реч, него је хрватски дијалектизам.

А шта каже Речник МС: обе речи не само што нису кроатизми него им се ни значење у потпуности не подудара. Забележене су у старијој српској књижевности са мноштвом примера.

ЛУЂАК. Исто тако овај двојац тврди да је правилно рећи луђак, а облик лудак, који употребљавају Срби, у ствари је хрватски архаизам.

Шта се све може научити од Губерине и Крстића...

КРИЖИЋ. Баш сам се питао зашто Крунослав Крстић није променио презиме у Крижић, неко би могао помислити да је (далеко било) Србин, кад у Разликама налазим одговор.

Поред правилног криж, и крст је хрватска реч, само архаична.

Побогу, да ли је нека реч српска.

APPENDIX I. После Разлика, Петар Губерина 1941. године постаје члан Државног уреда за хрватски језик, а у јесен 1942. одлази на Милански универзитет да ради као лектор за хрватски језик.

APPENDIX II. Крунослав Крстић у Загребу 1943. издаје књигу „Филозофија у Хрватској“, која је те године штампана и у Немачкој. Аутор је и књиге „Народ, држава, национализам“ (Загреб, 1944).

После рата, 1950. године, запошљава се у задарском архиву. Ту налази податке о Албанцима и њиховом говору, што постаје предмет његовог интересовања јер је и сам био пореклом из породице албанских досељеника.

APPENDIX III. После Другог светског рата, студија „Разлике између хрватскога и српскога књижевног језика“ нашла се на листи забрањених књига. Објављена је поново 1997.

Хрватски лингвиста и академик Стјепан Бабић је поводом поновног објављивања књиге истакао да је „Губеринин текст најбољи и најисцрпнији текст написан до сада о хрватско-српским језичним разликама...“