Није он љубоморан, он је убица

Када се пушком, секиром, ножем, маљем отети животи пребаце у статистику, сазнајемо да сваких 12 дана у Србији по једна жена напусти овај свет јер је њен партнер одлучио тако. 

Неке од њих су звале полицију и тражиле помоћ. Нису је дочекале. Колико су полицајци, службеници у центрима за социјални рад и тужиоци у Србији обучени да препознају када је породично насиље смртно опасно је нека друга тема.

Овде смо тема ми који читамо ове вести и ми који их пишемо. Колико и како смо одговорни за мучки убијене жене и сирочиће који су остали за њима?

1. Трагедија или резултат дугогодишњег насиља?

Трагедија је реч која одлично звучи када се стави у наслов. Тешко јој је одолети и када је пишете и када је читате. Најављује нешто страшно, нешто што се није могло предвидети, па самим тим ни избећи. Нешто што се десило неком другом, а не нама.

Проблем је то што убиства жена у породичном насиљу нису трагедија.

Резултат су дугогодишњег малтретирања и иживљавања над женом, често и децом и и те како су се могла предвидети, пријавити, спречити.

Криви су сви они који су знали, а нису ништа предузели. Криви су и новинари који то редовно приписују вишој сили, трагедији и тако нам говоре да нисмо могли ништа да предузмемо да то спречимо.

2. Љубоморан или убица

Љубомора је још једна заводљива реч. Даје ноту напетости, драме и неке неузвраћене љубави. Тешко јој се одупрети. Међутим, у овим вестима је врло опасна, јер оправдава убицу. Даје нам разлоге да разумемо зашто је он њу убио. "Добро, можда није морао баш тако, али ипак..."

Још ако у овој патријархалној средини прочитамо да се она заводљиво облачила, излазила у град са другарицама, скоро да смо амнестирали насилника. Већина га је макар разумела потајно, зашто је то учинио. А, није то једино зло које смо учинили.

Овим смо послали поруку свим женама које у том тренутку трпе насиље од својих партнера да ћуте.

Да не зову полицију и да не пријављују насилне мужеве. Јер оне су криве. Изазвале су његов бес.

Има он права да њу туче јер је заправо воли и не може да поднесе да она прича са другим мушкарцима.

Хоћете ли заиста поверовати када прочитате да ју је убио зато што је био љубоморан?

3. Убиство из страсти

Страст – реч која указује на секс, љубав, бурне емоције. Ко би је прескочио? Још ако се у наслову шепури уз реч злочин, нема јој равне.

И уместо да читамо о томе како је несрећну жену он малтретирао годинама, како је она пријављивала насиље, али јој нико није веровао нити јој је помогао, ми се бавимо његовом љубављу.

Уместо да тражимо пропусте институција, ми прекопавамо по њеном Фејсбук налогу и тражимо њихове заједничке слике на којима изгледају заљубљено и на којима су загрљени.

Уместо да сазнамо како насилници од жена праве своје преплашене послушнице и зашто оне дозвољавају да их он малтретира, ми је потајно оптужујемо јер није отишла од њега на време и верујемо да је она заправо волела и уживала у његовим грубостима.

4. Био је тих и повучен

Када новинари не знају шта да питају комшије унесрећене жене, они пренесу опис убице – био је тих и повучен човек.

И још ако се после убиства убио, немогуће је не поверовати да је био неки миран муж којег је жена варала на очиглед свих и којем је пукао филм, пао мрак на очи због чега је мало претерао и убио је.

Потом је схватио да без ње ни његов живот нема смисла, па је отишао на онај свет за њом.

Умало као Ромео и Јулија. Само што то није баш тако. Ни близу. 

Убице по правилу годинама малтретирају своје супруге. Одузимају им достојанство и самопоуздање. Остављају их без посла и новца, чинећи их финансијски зависним од њих.

Убијају их онда када оне одлуче да оду да би спасиле себе и децу.

Не убијају их зато што не могу да живе без њих, него зато што не подносе да она нешто одлучи мимо њега.

Зато што губе контролу и што она ради нешто без његове воље.

То што су комшијама насилници изгледали тихо и повучено, не значи да јој тело нису пржили пеглом, децу односили на пањ да јој запрете или је силовали када год им то падне на памет. Потпуно је ирелевантна чињеница да су комшијама изгледали тихо и повучено.

5. Насилник је био пијан кад је то урадио, тврди његов стриц

Ништа слађе него имати каквог таквог саговорника у причи о фемициду. Па макар то била и његова најближа родбина, која ће га, наравно, бранити. Јер он је њихова крв и месо.

Још ако свале на пијанство, „јасно“ нам је све шта се десило. Он је патио, није знао како да се избори са тим што му жена набија рогове, напио се и погрешио. Што многима звучи логично. Сем што ни ово није тачно.

Алкохол и насиље иду заједно, руку под руку, али не овако. Прича о чашици, две више у јавности прави слику о томе како је несрећни човек утапао тугу у алкохолу, а не о насилнику којег је алкохол окуражио да учини оно што није смео трезан. А желео је. Алкохол овде замагљује реалну слику о томе шта се десило.

Као уосталом и пристрасни саговорници у тексту. Истина, они су увек забавни, али могли би да одговоре на нека друга питања.

Нпр, да ли је полиција долазила и раније? Да ли је жена имала другарице? Да ли јој је ико долазио? Да ли ју је раније тукао? Да ли су деца уплашена и повучена...

Добили бисмо јаснију слику о њиховом односу.

Речи су као мач и када их пишемо и када их читамо. Посебно у случају фемицида. Не погађају само оне о којима се пише, а којима више нема помоћи, него и оне који пролазе кроз сличну ситуацију, а могу завршити као „жртва трагедије“ или „жртва злочина из страсти“.

Не машите тим мачем ни као читалац, нити као новинар.