Хивзо је у Албанију дошао на свадбу, а остао иза гвоздене завесе – шта Србија значи његовим потомцима

Дуга историја систематске асимилације, потирања трагова српског народа који је на тлу данашње Албаније живео од раног средњег века, на врхунцу је била у време краља Зогуа и касније, тоталитарног режима Енвера Хоџе. Од пре три деценије, мења се положај око 40.000 Срба, колико их је остало у Албанији, баш као и читаво албанско друштво, сада ослобођено стега и бункера.

У Дерменсу, на југу Албаније, српска породица Ризвани важи за једну од најнапреднијих. Иметак и образ су стекли тешким радом и поштењем, а када се помене Србија, не заигра им само око.

"Памет ми је тамо, опет. И сада када говорим с вама, мени је памет тамо", прича Фаик Ризвани из села Хамиљ код Фијера.

Ту памет, као аманет, наследили су од деде који је из Србије дошао у Албанију, сестри на свадбу, и силом прилика ту остао, иза гвоздене завесе, коју је спустио Енвер Хоџа.

"Чекао некад, да се врати, затворише границе, затворише све... и остао овде. Јесте сваке муке имао, не можеш да живиш негде где не можеш да видиш ни мајку, ни оца, ни браће", каже Хасим Ризвани из тог села.

Фаик додаје да када би отишао, вратио би се после два дана.

"Није могао, комунистичко време, границе се затворише на четири стране, сви у затвор смо били овде у Албанију", испричао је Фаик.

Хасимов и Фаиков деда Хивзо је мало и ретко говорио албански. Био је то његов лични обрачун са државом која га је одвојила од породице. Скућио се и радио у селу крај Фијера, а децу учио да воле Србију, коју никада нису видели.

"Ми који говоримо српски овде, у Албанији, имамо осамдесет година. Пре осамдесет година је стигао мој деда, а ми и даље чувамо језик", казао је Фаик.

Деда Хивзо је упорно 40 година писао властима: тражио је пасош и дозволу да пређе у Југославију како би видео своје.

Једном је у коверту ставио и новац, уз опаску да власт, можебити, нема пара за писмо, па он шаље и за тај трошак.

Било је то деведесетих година прошлог века и први пут, а нешто пре смрти, посетио је свој родни крај. Његови потомци сада имају двојно држављанство, а један праунук је, уз стипендију Србије, у Београду завршио факултет.

"Да сам живео на неком другом месту, мање би се о свему размишљало. За нас је Србија нешто посебно, знамо да постоји неко ко мисли на нас", сматра Хасим.

Фаик каже да им је од деде остала љубав.

"Докле је граница српска, то је Србија – ми смо у Србији. Границе српске где су. Али овде живимо, овде градимо, добро је. Слободни смо, као и сви други", рекао је Фаик.

Тако говоре браћа Ризвани, потомци Хивза из Рибарића, о судбини Срба-Албанца. А нису једини. Око Фијера има још породица које памте своје порекло, и стотину деце која би учила српски језик само да се, како је обећано, поново отвори српска школа.