Грчка између два Ускрса

Излазак Атине из европске монетарне уније, популарно назван грегзит (Grexit – грчки "еxit"), није званична тема разговора на европском нивоу. Незванично, судећи према извештајима и анализама медија немачког говорног подручја, о томе се разговара подједнако често као и о висини нове помоћи за ту земљу.

Нови спасилачки пакет за Грчку? Управо је то развој ситуације коју белгијски министар финансија Јохан ван Овертфелт намерава да спречи. Немачки Шпигел преноси његову изјаву којом Овертфелт релативизује најновији грчки "списак реформи", жалећи се како је Атина "и до сада обећавала и није извршавала".

Поднесеш списак, добијеш новац, то више не вреди, изјављује белгијски министар као члан еврогрупе, гремијума кроз који државе европске монетарне уније координирају своју пореску, буџетску и економску политику.

Састанци еврогрупе су, истина, неформални, али њени закључци, који се доносе искључиво консензусом, имају обавезујућу тежину за ЕКОФИН (Economic and Financial Affairs Council) , а од одлуке ЕКОФИН-а зависи даља ЕУ помоћ Атини.

Према писању Шпигела, за Белгијанца "се не доводи у питање" да Ципрасова влада неће бити у стању да врати кредитну рату ММФ-у идућег четвртка, па стога "ни Grexit није више искључен".

У Немачкој су изјаве о могућем изласку Грчке из еврозоне први пут почеле да курсирају у лето 2012, неколико месеци након што је Унија припремила други спасилачки пакет за Атину у висини од 130 милијарди Евра (први у пролеће 2010, 110 милијарди евра, од тога 22 и по од Немачке).

После тога, тема Grexit-а је стављена на лед, да би била оживљена прошлог јануара, када је постало извесно да у Атини власт преузима у политичкој теорији врло необична лево-десна коалиција.

Зависи од тога кога питате: политичари конзервативног ЦДУ-а би се пре усудили да улазе у тактичка разматрања о томе треба ли Грчку превентивно бацити са евроброда, пре него што се "зараза" државног банкрота прошири на Шпанију и Италију.

Немачке социјалдемократе не иду толико далеко, али и они налазе јасне речи. Како изјављује шеф немачких Социјадемократа Сигмар Габријел за Рајнску пошту (Reinische Post), влади у Атини је понуђено замрзавање рачуна грчких пореских бегунаца на читавом простору Уније, "али грчки финансијски органи морају дати иницијативу у том смислу – а они то не чине".

Грчка хоће још

Још је Чарлс Дикенс у Оливеру Твисту показао експлозивну социјалну моћ субјективне и објективне процене нечије глади. Од "Оливер хоће још", дошло се до формуле "Грци хоће још". Колико су захтеви Атине морално оправдани и колико далеко је Ципрасова влада спремна да иде не би ли "добила још" – до Москве и Пекинга?

Ситуација је, благо речено, катастрофална. Између 14. априла и 15. маја државне обвезнице у висини од 5,2 милијарде евра (3 пута 1,4 милијарде, једном једна милијарда) дозревају за наплату. Европска банка је Атини већ забранила такозвано "премошћавање", односно издавање нових државних обвезница којима се финансирају старе доспеле на наплату.

Поред суме коју, теоретски, враћа идућег четвртка Међународном монетарном фонду, Атина на исту адресу треба да уплати још око милијарду у прве две недеље маја.

Ципрасова посета Москви идуће среде до те мере фрустрира Унију да по медијима није тешко тражити јасне речи осуде.

Председник Европског парламента Мартин Шулц изјавио је за Хановерски алгемајне цајтунг како "Ципрас ризикује цепање Уније" и како му "није паметно да додатно удаљава ЕУ-партнере од себе".

"Није прихватљиво ако се заједничка руска политика ставља на коцку због финансијских противуслуга Москве", каже Шулц.

Гунтер Крихбаум (ЦДУ), шеф Европског одбора у немачком Бундестагу, још је директнији у изјави Шпигелу:"Ко хоће да и даље прима европску помоћ, мора имати компас који показује према Бриселу, а не према Москви".

Та се ситуација може гледати на више начина. На адресу Европске уније иде замерка да она не решава финансијско-економски проблем Грчке тек тако, већ би преко њега решавала и проблем Украјине, руских санкција, отварања за нове чланице и невоље с Косовом.

Највећи проблем Уније у последње време и јесте то што се она, технички гледано, више не бави "проблемима", у смислу одвојеним комплексима, већ тврдоглаво инсистира да их све решава као један, народски речено, ђутуре.

С друге стране, и нема те силе која грчки проблем може решити "тек тако", било одвојено, било промешано у горкој спољнополитичкој салати Европске уније. Грчкој се и те како помагало. Она је била први прималац помоћи из Маршаловог плана после рата. Деценијама је добијала високе субвенције и помоћ из Уније.

"Годинама је Грчка од Уније добијала 2-3 одсто свог нето економског производа. Нажалост, нисмо контролисали шта се ради с тим средствима и сад имамо асфалт до сваког маслиника", изјављује аустријски економиста Курт Бајер, донедавно члан Управног одбора Светске и Европске банке.

Немачки економиста Франц Улрих Вилеке износи конкретну суму – између 1991. и 2008. Унија је субвенционирала Грку са 133 милијарде евра, годинама пре него што су "спаковани" финансијски пакети помоћи (110 милијарди евра 2010; 130 милијарди 2012; сад се у трећем налету разговара о 30 милијарди или више).

Осим што су се 2001. – истина уз професионалне саветничке услуге америчког инвестиционог фонда "Голдман Сакс" – прокријумчарили у еврозону без испуњавања услова, шта је то што Грци раде толико погрешно да је државни дуг нарастао на 320 милијарди евра, а национални бруто производ се за последњих пет година скупио за 22 одсто?

"Православна осовина" на делу?

Има неке симболике у томе да се Грчка нашла у клопци између два Ускрса, што део аустријске и немачке штампе доживљава као "две столице".

Већ споменути немачки парламентарац Крихбаум упозорава Грке да, "ако мисле да ће у Москви пронаћи душевни спас, онда се кладе на кривог коња". Како је највећа вредност код свих хришћанских деноминација "спас душе" (Seelenheil) онда је јасно да Крихбаум шаље Атини слабо увијену религиозну поруку на ивици политичког прозелитизма.

И демонстративно повлачење персонала ММФ-а из Атине преко православног Ускрса поседује религиозну конотацију: Ако Ципрас и Варуфакис одбијају да разговарају на "свој" Ускрс о тако приземној теми као што је новац, онда ће и Унија одбити да се бави нечим тако ништавим за време "свог" Ускрса (овај викенд).

За случај да је неко у Европи до сада пропустио да ухвати суптилне унутархришћанске референце актуелне ЕУ политике, аустријски дневни лист Пресе објавио је прошле недеље анализу о "православној осовини" Атина–Београд–Софија–Москва" као проширени коментар на Ципрасов скори сусрет са Путином.

У некој врсти псеудоисторијске хигијене, аутор Виланд Шнајдер објашњава зашто Унија не може веровати Грцима, са имплицитним закључком како они нису непоуздани зато што су растрошни и хаотични већ зато што су православни.

Грци су били, емотивно, против санкција Милошевићевој Србији, против НАТО бомбардовања Србије, против признања Косова и против санкција Русији, коментарише аутор. Ерго, они су непоуздани јер њихова лојалност тече по религиозној, а не политичкој линији.

Пре него што се сада било ко у Србији или Русији разнежи над грчком подршком, није на одмет подсетити да су Грци поштовали санкције Савета безбедности Уједињених нација из маја 1992. против Милошевићеве Србије (а да су Руси гласали за њих), да су отворили луку Солун за НАТО операције 1999, да су прихватили санкције против Путинове Русије. Колико им је при томе било тешко, колико су се бунили је једна ствар, а сасвим друга њихово прагматично поступање.

Једини прави уступак остаје став око непризнавања Косова – али ту се Грци налазе у мешовитом католичко-православном друштву (нису ни Шпанија, Словачка, Румунија и Кипар).

На основу тога прикупљати елементе који доказују како је православље "страно тело" у европском корпусу политичке културе, или како треба бити весело јединствен кад се бомбардује једна европска земља, врло је смео и незахвалан подухват.

Габи Цимер, шеф фракције Зелених у Европском парламенту не држи превише до православља као судбине и Ципрасов пут у Москву назива "нормалним преговорима". "Преговори с Москвом" се у њеном коментару, уопштено говорећи, појављују као пракса коју је Унија окретањем логике на главу прогласила "ненормалном".