Сарајево, од Олимпијских до ратних игара

Ако бисмо данас писали неки колективни споменар, на страници осамдесете године вероватно не би писало ни инфлација, која је тих година дивљала, ни спољни дуг, који је тада гушио Југославију. Да ли због жала за младошћу или онога што је касније дошло, тек осамдесете би биле записане као веома срећан период, а врхунац тог периода биле су сарајевске Олимпијске игре из фебруара 1984. године.

"Та безбрижност и лакоћа постојања читавог једног система, то потпуно одсуство одговорности даје ми за право да помислим да је друг Тито од Југославије направио право обданиште, са тобоганима, вртешкама и свиме ониме чега се ми сада радо сећамо", каже др Неле Карајлић, музичар и један од "Надреалиста".

"Олимпијада је била сан тог система, Олимпијада је у ствари врхунац комунизма, то је оно кад се сви радујемо 14 дана, и свако ради онолико колико може, а узима колико му треба", наводи Карајлић.

Али како је дошло до тога да најважнији спортски догађај на планети организује баш Сарајево? Стјепан Кљуић, некада спортски новинар, а касније ратни лидер босанских Хрвата, нуди занимљиву причу. Каже да је одлука донета на састанку Комунистичке партије у Приштини почетком седамдесетих година. После 12 тачака дневног реда, словеначки представници су напустили седницу јер су журили на авион, а сарајевски професор Љубиша Зечевић, под тачком разно, предлаже да се Сарајево кандидује за организацију Олимпијских игара.

Четири године касније званично добија организацију, победивши јапански Сапоро и шведске градове Фалун и Гетеборг. Међутим, некадашњи председник Председништва СФРЈ Раиф Диздаревић пише да се Словенци никако нису мирили са таквом одлуком. Били су толико незадовољни да су чак и код Тита лобирали да се Олимпијске игре не одрже и говорили да ће новац целе Југославије бити потрошен на објекте који никоме неће служити.

Књижевник и новинар Мухарем Баздуљ каже да се све дешава неколико година након Устава из 1974, који је у практичном смислу већ фокус политичке моћи усмерио на републичке партије, а не на државну.

"И већ тада у много чему почињу ако не де јуре - а оно де факто, да се партијске елите понашају као да су независне републике, као да је Југославија нека врста празног оквира. Тако могу да замислим из перспективе Словеније то што се у другом делу Југославије организује такав догађај који они не сматрају као нешто позитивно, нарочито што су из те земље долазила највећа имена из зимских спортова", наводи Баздуљ.

Организација без грешке

У сваком случају, у фебруару 1984. олимпијска бакља стиже на Скендерију, а сарајевска раја није крила срећу јер је њихов град улазио у историју, како су тада сви одреда говорили. Ако је на нивоу заједничке државе било проблема, тога није било код босанске политичке елите.

"Ви тада имате као кључне личности и Угљешу Узелца, и Хамдију Поздерца, и Бранка Микулића, и Цвијетина Мијатовића и ни код кога од њих немате ту неку идеју да се босански идентитет перципира као нешто што припада једном од та три народа, него је то унутар Југославије једна врста заједничког завичајног идентитета, који из завичајног прераста у нешто што има јачу институционалну подршку", сматра Баздуљ.

Са данашње тачке гледишта можда је чудно што су Олимпијске игре биле организоване без грешке у време великих економских проблема, и то у времену када више није било Тита да све надгледа. Ипак, они који су били део онога што се 14 дана дешавало у Сарајеву кажу да је све морало да буде беспрекорно, до најситнијег детаља.

"Ми смо ишли месецима пре тога да обиђемо најбоље хотеле у Југославији, па су најбољи кувари, најбољи шефови сала морали у том моменту бити у хотелу 'Холидеј ин' у Сарајеву. Све је било без икакве грешке и у то време је постојао слоган - 'Но проблем', јер тада стварно није било проблема", каже Зоран Аврамовић, који је тада био посредно укључен у организацију Олимпијских игара.

И заправо једини проблем тих дана био је снег - није га било. У шали кажу да су се Србин, Муслиман и Хрват молили истом богу да снег падне.

"Ту су прављени вицеви - ево вам Олимпијаде, а немате снега, то је била једна прича, а друга је била - ево га, сад ће, само што није. И заиста као да је бог услишио молитве и рекао - е сад, све сте урадили, и на крају је дошао и снег, и то у огромним количинама", присећа се Аврамовић.

Врхунац или почетак краја СФРЈ?

Сарајево '84. било је одлична прилика да се социјалистичка Југославија представи свету. У Сарајеву су били и амерички и руски такмичари, за разлику од америчког бојкота Олимпијских игара у Москви и совјетског бојкота Игара у Лос Анђелесу. Југославија је чекала медаљу све до велеслалома 14. фебруара. Од тог дана главна звезда у земљи постаје Јуре Франко.

Јуре Франко каже да тада није ни знао колико је то свима значило. "Али сам након тога увидео, а увиђам и данас после 30 година, да је то била велика ствар за све нас", каже Франко за РТС.

Чувене стихове „Волимо Јурека више него бурека" написали су "Надреалисти", додуше тада нису били познати. "Били смо код мене кући и одлучили да идемо да гледамо велеслалом, јер је Јуре Франко био једини ко би могао да евентуално донесе неку медаљу", присећа се Неле Карајлић.

А колико су се Олимпијске игре промениле од '80-их до данас можда најбоље говори награда коју је Јуре Франко тада добио. "То је био видео-рекордер 'хитачи', који још увек имам, који још увек перфектно ради, али то се не може упоређивати са данашњим данима јер је спорт данас професионалан и пуно се зарађује", каже једини освајач медаље за Југославију 1984.

Осим Јурека и бурека, асоцијација на сарајевске Олимпијске игре је маскота вук Вучко, коме је, у најпознатијој шпици оног времена, глас позајмио Здравко Чолић.

Занимљива је и прича о америчком глумцу Кирку Дагласу, који је тих дана боравио у Сарајеву. Власник једне кафане продао му је порцију ћевапа за 100 долара, разбеснео све Сарајлије, које су се заклеле и да му више неће ући у кафану, коју је на крају затворио. Свако има своју носталгичну асоцијацију на то време.

Мухарем Баздуљ каже да је Сарајево које је раније у свету било познато кроз лекцију о Сарајевском атентату, тада у спортском смислу постало центар света.

Метрополизација Сарајева

Олимпијске игре промениле су из корена град на Миљацки. Од тренутка када се сазнало да ће бити домаћин, Сарајево постаје велико градилиште. Мења се водовод из турских дана, праве се гасовод, канализација, сва неопходна борилишта, а Сарајлије детаљно уче о зимским спортовима. Олимпијске игре су од града направиле метрополу, али су и народима који су тамо живели дале занимацију бар за неко време.

"Сарајево је било специфично и данас, ако гледате телевизију, средина за коју се увек знало ко је ко, само се од 1945. до 1992. није знало ко је ко", каже Неле Карајлић.

"Као такво оно је морало да добије неку нову димензију, неку нову снагу, неки нови искорак, да би се тај хаос између оних који живе у том граду држао под неком заједничком тензијом, заједничком идејом", наводи Карајлић и додаје да је прави развој града почео организацијом првенства у стоном тенису почетком '70-их.

Да ли због Олимпијаде или талентоване раје, тек Сарајево тих година има и јак кошаркашки, и јак фудбалски клуб, и јаку музичку сцену.

"У томе је Сарајево видело неки јединствен циљ да би се заборавило на оно основно - да сам ја Србин, а он Муслиман, а овај трећи Хрват. Кад се тај надувани балон испухао, оног момента кад су се сви досетили јаду, читава та идеја и читава та култура града која је чинила од града оно што он у ствари није - нестала је", истиче један од оснивача бенда "Забрањено пушење".

Наслеђе Олимпијских игара

За једне је оно што се тих 14 дана дешавало у Сарајеву био врхунац бивше државе, за друге почетак краја.

Зоран Аврамовић је тих дана видео велики оптимизам, да постоје знање и људи, и да се може урадити нешто ново и велико. "Након Олимпијаде у Сарајеву Београд се званично кандидовао да буде домаћин Летњих олимпијских игара 1992. године, које је добила Барселона, можете замислити тај оптимизам", каже Аврамовић.

Ипак, оно што ће се касније десити и са олимпијским борилиштима и са сарајевском рајом није било ни изблиза тако весело као Вучко или медаља Јура Франка. Неки симболично примећују да је олимпијски пламен са Кошева неколико година касније запалио Сарајево.

"Гашење тог олимпијског пламена био је симбол престанка једних игара и почетак других игара које су иза себе оставиле много веће жртве него што је такмичење у спусту", каже Карајлић.

Мухарем Баздуљ каже да је амерички антрополог Питер Андерс, који је писао књигу о војницима Унпрофора раних деведесетих, направио згодну везу између Олимпијаде и опсаде Сарајева.

"Он је рекао - да није било Олимпијаде, да се тад није направила телевизија, линк веза и техничка логистика којом су се касније слали ратни извештаји у свет, глобална слика тог рата била би другачија, јер људи на Западу не би имали свакодневни увид у то што се дешавало", наводи Баздуљ.

Зимски туризам свакако је позитивно наслеђе Олимпијских игара из '84. године. Али наслеђе игара које су дошле после Олимпијских можда се најбоље види на некада главним олимпијским борилиштима. Стаза за боб на Требевићу је једина у свету која није у функцији, скокова на Игману данас нема, а нико не зна где је бакља којом је пре тридесет година запаљен олимпијски пламен.