Британија и ширење НАТО-а у Скандинавији – све је почело у Велсу 2014. године

Британска арктичка војна стратегија

Све је почело у Велсу септембра 2014. године, само неколико месеци после прозападног Мајдана у Кијеву и руске анексије Крима.

Влада тадашњег британског премијера Дејвида Камерона је са шест скандинавских држава основала Заједничке снаге за брзо реаговање.

У почетку су бројале десетак хиљада припадника оружаних снага из Британије, Данске, Литваније, Летоније, Естоније, Холандије и Норвешке.

Фајненшел тајмс је тада закључио да је циљ "оснажити НАТО као одговор на руску агресију у Украјини".

Шведска и Финска су им се придружиле три године касније.

Постале су оперативне 2018. године. Исланд им се прикључио за време пандемије. Финска је прошле године први пут била председавајући члан.

Круна британске арктичке безбедносне стратегије били су овогодишња војна вежба дуж Скандинавије и посебни билатерални споразуми Британије, Финске и Шведске, потписани недељу дана пре истицања кандидатура за чланство у НАТО-у.

Дакле, и без члана 5 Повеље НАТО-а, Лондон је Стокхолму и Хелсинкију гарантовао "сви за једног, један за све".

"Од далеког Севера до Балтика и даље, наше оружане снаге ће се заједнички обучавати, вежбати и дејствовати. То је брак наших одбрамбених и безбедносних капацитета и наше обавезе да увек једни другима прискочимо у помоћ", оценио је током потписивања споразума у Финској британски премијер Борис Џонсон.

На сличној церемонији у Шведској 11. маја премијерка Магдалена Андерсон изложила је детаље будуће сарадње Лондона и Стокхолма.

"Будемо ли суочени са природном катастрофом или нападом, Уједињено Краљевство и Шведска међусобно ће се помагати на више начина. Помоћ ће бити пружена на захтев погођене државе, и може да укључи и војну помоћ", истакла је председница шведске владе.

Заједничке снаге за брзо реаговање планирају за април и мај наредне годину највећу војну вежбу од окончања Хладног рата.

Акција "Стрела" је договорена 22. фебруара на самиту у енглеском замку Белвоар. У марту ове године лидери северне Европе састали су се у Лондону, а затим у резиденцији британског премијера – Чекерсу.

Према писању листа Економист, договорено је координисано снабдевање и опремање украјинских снага, али "низ акција за одвраћање даље руске агресије".

Захтеви за чланством у НАТО-у

Само два месеца касније Финска и Шведска одустале су и формално од политике неутралности.

"Лидери Шведске и Финске закључили су да је ризик од неделања већи од ризика дејствовања", прецизира фински председник Саули Нинисто.

"По мом мишљењу, чланство у НАТО-у је чин мира", оценила је премијерка Сана Марин пред гласање у финском парламенту.

Чланство у НАТО-у, пише Гардијан, подржава три четвртине Финаца.

То не чуди, с обзиром на преко хиљаду километара дугу границу са Русијом и историјат војних сукоба са источним суседом.

Три петине Швеђана жели у НАТО. То је велики заокрет у односу на традиционално противљење нуклеарном оружју.

Препреке на путу до НАТО-а

Но, противљења и даље има, нарочито међу левичарима. Највећа препрека уласку у Алијансу долази из Турске, која од Шведске тражи изручење припадника Радничке партије Курдистана и следбеника Фетулаха Гулена.

Анкара их сматра терористима.

"Тражили смо да нам Швеђани изруче тридесет терориста. Одбили су. Дакле, не изручујете терористе, али желите чланство у НАТО-у. НАТО је безбедносни ентитет. Дакле, не можемо рећи 'да' безбедносној организацији лишеној безбедности", рекао је посланицима у Анкари турски председник Реџеп Тајип Ердоан.

Лист Индепендент као могуће противнике пријему нових чланица у НАТО наводи Мађарску, али и хрватског председника Зорана Милановића, истичући његове наводне дугогодишње пословне везе са Кремљом.

Званични Лондон чланство Шведске и Финске у НАТО-у види као готову ствар, а сумње Турске према новим чланицама доживљава само као привремену и лако премостиву препреку.