Врата Пољске широм отворена за милионе избеглица из Украјине: Нема кампова, они су наши гости

Украјинку Олешију коју сви зову Олеша, упознала сам у живописном селу Битин, двадесетак километара од града Познања у Пољској, недалеко од границе са Немачком.

Олеша је пореклом из Донбаса одакле је избегла 2014. године. У Кијеву је основала породицу са мужем Фаридом који је пре тога са мајком избегао из Азербејџана. Имају троје деце: две ћерке Мариам и Улиу и сина Арслана.

Пре месец и по дана њих шесторо, Олеша, њен муж, деца и свекрва, избегли су из Кијева. Овога пута, избегли су у Пољску, где их је прихватила породица Томаша и Дороте Зђебковски (Зџиебкоњски).

Олеша и њен муж прездовољни су смештајем: сасвим новим апартманом који је породица Зђебковски управо обновила, како би примала своје пословне партнере.

На радост деце, стан се налази у малој згради окруженој пољанама и шумом. Сеоска школа је близу. Олеша је одмах добила и посао у непосредној близини.

"Мој муж и ја живели смо у Кијеву. Били смо запослени. Наше две ћерке су ишле у обданиште, а бака (мужевљева мајка), остајала је са сином Арсланом код куће. Било је тешко отићи, али морали смо, нисмо више могли да издржимо. Деца више нису могла да излазе због полицијског часа и непрестане пуцњаве. Плашили смо се. Ја сам из Доњецка. Видела сам 2014. године како се то завршава. Нисам желела да моја деца доживе исто", каже Олеша.

Олеша и њена породица, тако су одлучили да напусте Кијев са намером да се зауставе у западној Украјини у Лавову, недалеко од куће, како би могли лакше да се врате.

"У Лавов смо стигли у поноћ. Тамо се тискала маса људи. Видела сам кроз прозор аутобуса како деца спавају у аутомобилима. Схватила сам да, ипак, не треба ту да изађемо у сред ноћи. Волонтери су нам рекли да је боље да идемо у Пољску и да ћемо тамо бити добро примљени. И тако смо дошли у Пољску. Сваки дан мислим како желим да се вратим кући, јер тамо је наша земља", наводи Олешиа.

Овде је све добро, додаје она. Деца су срећна, по цео дан су напољу. Не може бити боље, али наша кућа је тамо.

"Знате како се каже: добро је бити гост, али боље је бити код куће. Хтели бисмо да се вратимо, да буде мир, да радимо, да се виђамо са нашима које познајемо, са пријатељима, породицом, са којима смо навикли. Не знам шта ће бити, нико не зна, треба време да прође", каже Олеша.

Њен супруг Фарид који брижно трчи око деце додаје: "Пут до Пољске био је тежак. Четири пута смо мењали аутобус. Деца су вриштала и плакала, али и то је боље него бити под бомбама", објашњава Олеша.

Уочи Ускрса, међутим, Олеши је стигла вест да је њен брат погинуо у Мариупољу.

"Да, мој брат је погинуо. На Ускрс је био девети дан од његове погибије. Сва породица је  у Доњецку и преживљава све то већ осам година. Јако је тешко, био ми је једини брат, млађи од мене пет година. Био је јако добар и везан за породицу. Моја мама каже да је сада постао наш анђео чувар. Остао је његов син. Желела бих да они буду на сигурном. Видим да је тамо јако тешко стање, да ништа за њих не могу да урадим. Не могу чак ни да их позовем да дођу, јер они не могу да изађу оданде", наводи Олеша.

Наводи да јој је тешко да поверује да се све ово заиста дешава.

"Могу само да телефонирам, да поставим питања. Рат је. Тешко је поверовати у све ово. У овом свету, све би могло да се реши разговором. Новац не би требало давати за производњу оружја, већ за лечење тешких болести, за развој, да људи могу да гледају у будућност. Све је ово страшно", каже Олеша.

Олешини домаћини, Дорота и Томаш Зђебковски, иначе успешни пословни људи, имају само речи хвале за ову вредну и паметну младу жену, као и за њену бројну и очигледно сложну породицу.

Како је дошло до тога да баш њих прихвате?

Дорота оклева пре него што сам почела да снимам разговор. Наглашава да су прави подвиг направили они који у стану имају само две собе и једну су дали избеглима.

Нормално је, додаје, да су њен муж и она, пошто имају више могућности, примили већи број људи.

"То је ишло преко организације Малтешког реда, која је у Варшави имала пункт за избеглице. Ањешка, наша ћерка, прихватила је двочлану породицу: мајку и сина од 11 година. Ми смо прихватили Олешу, са још четири члана њене породице. Нисмо знали те породице, нити како изгледају. Питали су нас да ли можемо да их прихватимо и ми смо их прихватили", објашњава Дорота.

Томаш додаје да је било и других начина организовања смештаја избеглица, да су људи из Пољске имали познанике у Украјини који су их звали и тражили помоћ.

"Рецимо рекли би: 'Имамо пет породица које су јуче бомбардоване. Потребна им је помоћ'. Са пољске стране су се организовали, Украјинци су дошли аутобусима, возовима и одмах су били прихваћени. Добили смо тако позив од једне пољске породице која је тражила смештај за укупно двадесет и троје избеглих из Украјине, међу којима је била једна многочлана породица. Нисмо имали места. У том изузетном случају ангажовали смо нашу компанију која је брзо реновирала кућу од четири стана и они су се убрзо уселили. Они су још ту, наша компанија им набавља храну и све што је потребно", каже Томаш.

У Пољску је, према подацима УН, ушло више од три милиона избеглица из Украјине, што је половина од укупног броја избеглих. То су, скоро без изузетка, жене и деца.

Почетком марта граница је била буквално закрчена, али ни тада као ни сада у Пољској није било избегличких кампова. Скоро невероватно. На делу је, по свему судећи, комбинација изузетно добро организоване државе и изузетне солидарности пољског народа.

"Они за нас нису избеглице, они су наши гости. Постоји разлика између људи које долазе из различитих земаља и ви их примате због људских права, имате проблем који решавате тако што се држава организовано брине о њима, гради избегличке кампове и смешта их у кампове. И готово. Затим се постављају правила како камп функционшсе. Ово што имамо овде нема везе са избегличким кампом. Овде је реч о томе да читаво друштво, појединци, нација прихватају госте", каже Томаш Зђебковски.

Доротеа каже да су људи чинили шта су могли.

"Ишли су на железничку станицу и на сајам где је био први центар за пријем. Направили су страницу на Фејсбуку, где су украјинске избеглице могле да нађу потребне информације о расположивим становима или собама, о запослењу", додаје Дорота.

Држава, такође, много помаже отварајући пространа места за пријем. Врло брзо је организовала да свако ко је избегао из Украјине одмах добије идентификациони лични број који има сваки пољски грађанин, бесплатну телефонску картицу са интернетом итд.

Са личним бројем они добијају право на све државне услуге које имају сами Пољаци - дакле добијају здравствену заштиту. Са тим бројем одмах добијају право на дечји додатак које имају и пољски грађани.

Почетком марта у Пољску улазило око 100.000 избеглица дневно.

"Држава је била организована на граници јер је требало регистровати оне који улазе, организовати медицински пријем. Проблем је био у томе, што је граница могла сваког часа да буде блокирана. Било је важно да се што је брже могуће људи прихвате, да пређу и пребаце се у унутрашњост наше земље. Било је ту на хиљаде људи који су пристизали у приватним аутомобилима. Дакле, држава је у том смислу организовала пријем али појединици, пољски грађани су се такође покренули. Нико није седео и чекао", сећа се Томаш.

Врата отворена за пољске, али не и за избеглице из Азије и Африке

Подсећам га на бројне критике упућене на адресу Пољске, јер није хтела да прими избеглице из азијских и афричких земаља које су покушавале да уђу из Белорусије. Томаш кратко одговара питањем:

"Шта би данас било да смо им отворили границу? Зар не мислите да би наша земља данас била у хаосу?"

Указује да се школски систем одмах организовао, како би у школе могла да буду примљена деца која у Пољској чине 40 одсто свих избеглица из Украјине.

"Углавном су дошле мајке са децом. Нема мушкараца. То је другачија ситуација од оне са младим људима из Јемена или Ирана који су покушавали илегално и насилно да уђу у Пољску прелазећи границу из Бјелорусије. Ово су праве избеглице јер мушкарци се боре, а жене су са децом. Зато је школовање украјинске деце јако важно. Тако деца наше Олеше иду овде у обданиште. Данас имамо 200.000 украјинске деце у пољским школама", каже Томаш.

Дорота указује да све те жене које су избегле, ако немају сасвим малу децу, желе одмах да почну да раде, зато што желе да се осећају корисним и потребан им је новац.

"Истичу да не желе да све време користе гостопримство породица. Знам људе који имају мале станове са две собе и одлучили су да у једној соби приме украјинску породицу. Није лако живети у тим условима. Дакле, жене избегле из Украјине желе да буду независне", истиче Дорота.

Мисли да је народ у Пољској осећао потребу да поново пронађе солидарност из осамдесетих година.

"Рекла бих да постоји сада тај осећај пољског заједништва. Свако хоће нешто да учини за народ који пролази кроз патње и постоји врло раширено осећање солидарности", закључује.

После овог разговора кренула сам за Познањ. На улицама видљиво истакнути ћирлични натписи на украјинском као на пример: "Ми смо са вама свим срцем".

Улазим у пространу халу 2 градског сајма претворену у центар за прихват избеглих из Украјине. На рецепцији у средини хола украјински добровољци дају прве информације управо придошлима. На пултовима са стране ћирилични натписи говоре где да потраже правну помоћ, бесплатне карте за воз, аутобус, градски превоз, упис деце у школу.

Кажем да сам новинар из Србије, имам састанак са Маријом Кшјаскевиц, руководиоцем. Марија убрзо стиже. Има 27 година. Насмејана је, иако примећујем помало уморан поглед иза наочара. Из првог дела хале уводи ме у централни хол. На упитан поглед војника на улазу даје знак да улазим са њом.

Са леве стране примећујем ред испред импровизоване кафетерије-ресторана опремљене столовима и столицама. Време је ручка. Видим жене и искључиво старије мушкарце: сви имају исти забринут поглед који вам говори да су у мислима на неком сасвим другом удаљеном месту од овога на коме се тренутно налазе.

Све је упадљиво чисто. Сасвим мала деца трче на све стране. Марија каже да избегли сада долазе само дању. Раније су долазили и дању и ноћу.

"Овде је место за регистрацију избеглих из Украјине. Ми пружамо основну подршку. Организујемо привремени боравак – избегли овде могу да проведу једну ноћ. Омогућавамо контакт са организацијама и агенцијама и групама које пружају помоћ око налажења дужег боравка", објашњава Марија.

Такође, додаје, ми нудимо информације везане за могућности налажења посла, регулисања администрације, добијања идентификационог личног броја, телефонске картице с интернетом.

"Овде избегли могу да добију и бесплатне оброке. Као што можете да видите овде је на располагању и одећа – често је нова јер нам је бесплатно шаљу произвођачи одеће. Овде су и лекарска ординација и апотека. Прегледи су бесплатни, лекови такође. Ту је и психолог. Имамо кухињу. Како видите, храну не припремамо већ нам је испоручују добровољни даваоци. Радимо 24 сата дневно", указује Марија.

Истиче да је волонтирање због рата у Украјини изменило њен живот. Завршила је студије енглеског и немачког језика, предавала је у школи, једно време радила у саветодавној фирми, али је досадашњи посао напустила и сада ради искључиво овде у центру организације Каритас.

Посао јој је да надзире да ли све функционише како треба, али и да пази на волонтере, углавном врло младе људе, којима прети исцрпљеност јер немају времена за одмор.

"То је таква врста посла. Увек сте некоме потребни, увек неко тражи помоћ за нешто. Имамо зато, такође, психологе за наше волонтере, посебно за преводиоце – оне који преводе исповести људи и на неки начин деле са њима тај тешки терет и најтежа искуства. Дакле, проверавамо са тим волонтерима како су – они најчешће кажу да је све у реду. Ако је потребно увек могу да консултују психолога. Дакле, и то је мој посао – да проверим да ли посао који волонтери раде не превазилази њихове снаге", објашњава она.

Излазим из центра за избеглице и журим даље у градску општину. Тамо имам састанак са Павелом Булеком, шефом службе за информативну помоћ избеглима чији телефон је свеприсутан под именом "Познањ - контакт" како на интернету и друштвеним мрежама, тако и свуда по граду почев од железничке станице.

На улазу у општинску зграду у ходнику у импровизованој отвореној канцеларији видим службеницу из конзулата Украјине у Вроцлаву, која пружа помоћ за све што је везано за лична документа.

"Било нам је од користи то што смо ову службу основали већ пре две године јер смо приметили да има све више људи који долазе по информације, а не говоре пољски. У почетку имали смо запослене две особе које говоре украјински, а сада их је петоро и уз њих четрнаесторо који раде пола радног времена. Имамо, такође, много волонтера који су дошли да понуде помоћ", наводи Павел.

Указује да им се од почетка рата до сада телефоном обратило око 40.000 људи.

"Тражили су информације о Познању, о институцијама у Познању. Углавном су то људи који су већ прешли границу и у Пољској су. Неки зову и из Украјине, пре него што уђу у земљу", каже Павел.

Преводилац на енглески нам је Олга, која ради у центру. Она је већ пре више година дошла из Украјине тако да одлиццно говори и пољски.

Павел истиче да је један од највећих проблема представљају психолошки проблеми и ратне трауме деце.

"Зато је наша општина одлучила да организује помоћ и одвојила буџет од 60.000 злота. У Познању сада има више од хиљаду деце у обдаништима и укупно три хиљаде осам стотина деце у основним и средњим школама. Деца, чона млађа, не разумеју зашто морају сада овде да иду у школу на језику који сасвим не разумеју. Зато су оформљени додатни разреди где ученици добијају посебну помоћ да би могли да прате наставу", објашњава.

Сутрадан напуштам Познањ. Враћам се возом у Стразбур, преко Берлина.

Путничка чекаоница на железничкој станици у Познању претворена је у прихватни центар за избегле. Скоро је празна. Једна волонтерка ми каже да сада има све више оних који се враћају у Украјину. Сусрећем Аљону. Дошла је из Житомира, стотинак километара од Кијева, одакле су, сећам се, стигле страшне слике разарања.

"У читавој Украјини је страшно, нема места за које бисте могли да кажете да није страшно", каже Аљона и додаје: "Ми ћемо за сада да будемо у Пољској али затим ћемо се вратити у Украјину. Овде смо ближе нашој кући".

Аљона прати другарицу. Улазим у воз. У мом вагону сви путници су Украјинци.