Село доноси спас од кризе

За раднике пропалих фирми који имају кућу и земљу на селу, пољопривреда би могла да буде решење егзистенције.

Радници који и даље имају имовину на селу и одлуче да се баве повртарством или воћарством, подигну стакленике или гаје телетину, могли би да живе неупоредиво боље на селу него у граду чекајући плату у пропалој фирми. Истина, у оштрој конкуренцији са ратарима из ЕУ пропашће многи који се одлуче за традиционалне производе попут млека или живине, а успеће само они који узгајају тражену робу попут поврћа, цвећа или воћа, односно свега што захтева много рада. Наравно, ко позајми новац да би покренуо посао, унапред је осуђен на пропаст.
Ђорђе Бугарин, секретар Удружења пољопривреде, Привредне коморе Војводине, објашњава како је главни предуслов за било какво покретање посла на селу - обрадива земља у власништву.

Уколико неки радник остане без посла у фабрици, а нема неку земљу на селу, може само да ради као тракториста, код "ситуираног" пољопривредника, наравно, уколико зна да вози трактор - каже Бугарин. - Реално, у садашњим условима приближавања ЕУ, који подразумевају и смањење царинске заштите, и мањи пољопривредници, који се овим послом баве већ годинама, имаће озбиљних проблема да опстану, уколико изостане државна подршка, која би их припремила за "ношење" са конкуренцијом.

Пољопривредници, који немају довољно земље, морају, додаје Бугарин, да се окрећу знатно интензивијим културама, односно, гајењу поврћа, подизању стакленика или пластеника, па и гајењу цвећа:

- Земљиште у Србији када се пореди са ценама у ЕУ, још увек може да се купи релативно повољно, али, проблем је што мали број пољопривредника, у оваквој ситуацији, када на селу једноставно нема довољно новца, тешко може да га купи. Пољопривредници, са мањим поседом, морају се окретати профитабилнијој производњи, пре свега сточарству, али не млечном, јер ће ту опстати само они са фармама од 100 и више грла.

Они који немају капитал који би уложили у производњу морају да буду - креативни и да на малим површинама узгајају атипичне биљке. Воће се не препоручује, јер се род чека годинама. Професор Пољопривредног факултета у Београду Миладин Шеварлић почетницима, са земљом од 10 ари и близином извора, предлаже - блитву.

Поврће даје најбржи обрт капитала и могућност две-три бербе - каже Шеварлић.- На 10 ари (100 пута 10 метара) у 17 редова на размаку од 20 центиметара у марту се посеје блитва. До лета ће бити 8.500 стабљика са по 30 листова. Са 255.000 листова у сезони са 10 листова у везици, које ће продавати по 20 динара, човек може да заради пола милиона динара или 40.000 динара месечно. То подразумева четири месеца рада и брање на свака три дана. Остатак који не прода треба да бланшира и пакује у замрзивач, па их зими продаје ресторанима као прилог уз рибу. До јесени ће већ зарадити новац да подигне мали пластеник и у њему посади љуте папричице које ће од Светог Николе до Светог Јована имати пет берби. Блитва ће и следеће године родити, јер је двогодишња биљка, а за две године имаће довољно новца да подигне стакленик и почне узгој скупљег поврћа.

Шанса у органској храни

Да би живео од ратарства, пољопривредник треба да има најмање 300 хектара земље. Просечан посед у Србији има око пет хектара, тако да многи пољопривредници могу да реше егзистенцију само кроз пластеничку или органску производњу.

Органски производи су и за 30 одсто скупљи од класичних, а они који су произведени у Србији, изузетно су тражени у свету.