Милан Панић: Клинтон, ЦИА, рат у Босни, и ја

Заустављање рата у Босни био је приоритет моје владе. Један део публике који буде читао овај чланак сигурно ће се сетити да сам као премијер износио предлоге и планове о прекиду непријатељстава, и о успостављању трајног мира, пре свега кроз демилитаризацију БиХ, али и кроз различите политичке аранжмане.

Од Изетбеговића сам тражио да заустави своју војску, уз уверавање да ћу ја из Сарајева извести и први и последњи српски тенк. Француски председник Митеран није крио симпатије кад сам му у Јелисејској палати рекао да све сукобљене босанске стране треба безусловно да положе оружје, а ми онда да од тога оружја направимо музеје. И други бројни светски државници које сам сретао, у једној нон-стоп дипломатској акцији, могли су од мене чути само једно: Доста је рата! Добрица Ћосић у својим дневницима описује те моје напоре као непоколебљиве, и они су без сумње били такви.

Како је даље било, познато је: миру дуго није дата ни најмања шанса. Мировне иницијативе редом су пропадале, и то из најразличитијих разлога, а за те разлоге ја - ни тада, нити икада касније - нисам имао разумевања. Дејтон је дошао тек након неколико сезона бруталног убијања и разарања. Ипак, донео је оно најважније: мир.

Дејтонски споразум јесте несумњив успех. Недавно је на тај успех указао председник Клинтон, кад је у Литл Року промовисао један сет докумената агенције ЦИА о босанском рату са којих је скинута ознака тајности, приписујући га, разуме се, својој администрацији. Његово уверење да је урађена велика ствар поделили су са њим његови најближи сарадници госпођа Олбрајт, генерал Кларк, Сенди Бергер.

У томе су они свакако у праву, не устежем се штавише да кажем да је ствар коју су урадили колосална. Утолико се лакше може разумети околност да су аплаудирајући миру који су остварили, аплаудирали нескривено и самима себи. Притом, вероватно има простора за једну напомену: скуп у Литл Року замишљен је као симпозијум, али дијалога није било. Три стотине и педесет декласификованих обавештајних докумената, односно преко две и по хиљаде страница текста, предато је на увид стручној и широј јавности која сада има могућност да види позадину догађаја и да прати политичке и друге процесе који су водили ка Дејтону.

То тражи расправу. Не, наравно, у смислу неких накнадних оспоравања, него у смислу потребе да се учи на искуству. Има људи, рецимо, који су мислили - а мисле то и данас - да је Дејтон морао доћи брже. Међу тим људима сам и ја. Међу тим људима је - мој је утисак - и председник Обама, с обзиром на то да се примећује да је у случају Сирије учио и на искуству балканских ратова, и није ушао у конфликт по сваку цену. Зато треба, наравно, веровати да ће се дијалог који је изостао у овој прилици успоставити у некој следећој.

Моји сарадници и политички пријатељи који су са мном правили прве анализе, оцењују овај сет докумената агенције ЦИА као добродошао, без обзира на чињеницу да они не дају основа да се радикално промене досадашња гледања на улогу Америке и њене политике у босанском рату. Па и кад је то очито хтела, Америка се није могла изоловати, свет је очекивао и тражио њено лидерство.

У овим документима оно се види као на длану, Америци стога припадају и слава и приговори. Пут до Дејтона био је дуг и тежак, на њему су се укрштали различити интереси, па и унутар и ван Америке. Парадоксално, у неким се документима војни команданти показују као голубови, а неке дипломате као јастребови. Најважније је, међутим, да је идеја мира победила идеју рата, и то не само у самој Босни него и у Вашингтону.

Био сам на специфичан начин део тога процеса, и отуд су обелодањени документи од посебног интереса за мене. Ради лакшег праћења овог мог коментара даћу скицу временског раздобља на који се документи односе: тек неколико објављених тиче се оног периода (1992-1993.) у којем је текао мој премијерски мандат. Председник Клинтон, пак, ушао је у офис (1993) када сам ја практично био на изласку из свога. Највећи део овога декласификованог сета односи се, тако, на наредне три године, све до Дејтона, 1995.

Наравно, ја ни формално ни неформално нисам био део тима председника Клинтона, али сам са њим остварио интензивну комуникацију у овоме процесу. О томе сведочи преписка. (Отварање досијеа агенције ЦИА свакако ће ме подстаћи да и ја коначно објавим писма из моје архиве.) Јавио сам му се први пут по овоме питању 1. јуна 1994, и понудио своје добре услуге.

Чињеница да више нисам био премијер није ме спутавала да се ангажујем. Напротив. Осећао сам се дужним да наставим са својом миротворном политиком. Имао сам, такође, и непосредно искуство са терена, што није мала предност у односу на друге потенцијалне играче. А што је најгоре, са падом моје владе и са падом Ћосића као председника Републике, Београд је остао на Милошевићу. На паликући у улози ватрогасца.

Већ у првој поруци ја сам поставио основ своје идеје: Русија, односно, Јељцин и ви - писао сам Клинтону - морате да затражите директне преговоре за мир. Једном узету, ту позицију суштински нисам мењао, мада је она до краја донекле еволуирала. (Па и у ширину, јер сам разматрао правце послератне обнове региона кроз тзв. мали Маршалов план. До тога ми је било стало готово као до идеје мира, јер мир није био одржив, по моме мишљењу, без обновљене економије.) Крајем августа те године састајем се са Клинтоновим саветником за безбедност Лејком, да би се десет недеља касније (5. новембра, у Анахајму) срео и са самим председником. Био је то, мислим, кључни моменат мог ангажмана у овој ствари.

Сенатор Бирч Бај, који је био присутан и који је о томе оставио солидан запис, регистровао је Клинтонову радозналост и моју искреност, које су видљиво стимулисале једна другу. Клинтон ме је директно охрабрио да успоставимо линију по којој ћемо размењивати гледишта и идеје. Сенатор Бај, који је и сам био председнички кандидат, и данас носи утисак да је био сведок велике мировне иницијативе.

Дабоме да ми за ову ствар - да радим за мир - није требало говорити двапут. Моја традиционална офанзивност некад је знала прећи у прави пресинг. На то су ме терале драматичне вести са босанског ратишта, и деловао сам у уверењу да ми управо оне дају право на висок тон и енергичну реторику. Душа мога тима у овоме послу био је, иначе, Џек Скенлон, својевремено амбасадор Сједињених Држава у великој Југославији: никад нећу имати довољно комплимената за његову посвећеност, и политичку интелигенцију.

Врло је продуктивно паралелно читање мојих папира и папира агенције ЦИА. Док ја још као премијер, на пример, предлажем - штавише очајнички тражим - скидање санкција, дипломатске и обавештајне структуре раде на њиховом ултимативном јачању (документ ЦИА од 28. децембра 1992). То је, рецимо, могао бити један предмет оног изосталог дијалога о којем сам горе говорио: који је био смисао и ефекат санкција? Моја је теза била да су оне више помагале Милошевићу и његовом режиму него што су му штетиле.

Неке америчке политике имају просто невероватне наклоности према диктаторима. Патологија. У дубоком је, наравно, раскораку са дивним америчким идеализмом. Окретати леђа мени у ономе тренутку значило је окретати леђа миру.

Државни секретар Иглбербер - са којим сам у његовој кући у Вашингтону толико пута попио чашу пива - заступао је тврд прилаз. Мада се из презентираних докумената не види јасно таква његова улога, лично сам је осетио на својој кожи. Није, наиме, хтео да види да у Београду постоје и други, не само Милошевић, и то они који су сушта супротност њему. Није, на пример, прихватио мој позив да се сретнемо, кад сам имао реч генерала Животе Панића да је спреман да војска склони Милошевића.

Од ове своје тезе о промашености санкција нисам одустао ни касније, водећи код Клинтона акцију да се "пси рата" приведу на договор. Она је нарочито дошла до изражаја у ономе периоду када је Карл Билт као представник Европске уније имао дипломатску иницијативу око обостраног признавања Србије и Босне. Међу уступцима које је у том случају требало дати Београду скидање санкција сам видео на првом месту.

Или, још: док неки чланови председниковог кабинета заговарају широку употребу ваздушних напада на босанске Србе у сврху наводне подршке дипломатским напорима (видети, на пример, документ ЦИА од 3. августа 1995), ја непрекидно тражим да се ограничава војна сила.

Нарочито сам био против подизања ембарга на испоруке оружја, и против прављења планова за улазак копнених снага САД на тле Босне. Стрепео сам да се рат не прошири, и на то сам упозоравао врло гласно. Нисам желео да видим да се од једне трагедије праве две. Уза све, америчко вођство готово без разлике било је опседнуто стварним или наводним планом о стварању Велике Србије. Председник Клинтон у Литл Року и пре неки дан говори о томе да та идеја још увек није мртва. У мојим писмима, кад буду објављена, моћи ћете да видите да сам од њега у више наврата без увијања тражио да направи корак према Србима, тако што ће заузети позицију да народи не могу колективно бити криви, него евентуално њихова вођства. Нисам, нажалост, дочекао тај тренутак, иако и даље верујем да он дели овај мој став.

У документу ЦИА од 27. фебруара 1995. (Former Yugoslavia policy review) констатује се да је у Босни штошта урађено, али да се није дошло до политичког решења. Контакт група ради годину и по дана, и ништа. Код мене је та неефикасност изазивала огромно незадовољство. Мислио сам да се може, и мора, брже. У истоме се документу констатује да би можда требало дићи руке од дотадашњих форми и дати предност посредницима. То је, чини ми се, отварало простор за моје идеје, мада још не сасвим.

Председник Клинтон ми 26. априла 1995. пише: Држимо у глави ваш предлог да се лидери састану, али то још није зрело. Нисам, међутим, посустајао са гурањем. Прелом се очито десио после Сребренице. Сенди Бергер 20. јула 1995. у документу под насловом Bosnia strategy формулише опције за председника, и констатује да је неопходно реалистично дипломатско решење, и то "ове године". Најзад! Кад су ствари добиле катаклизмичне размере, и кад због нагомиланих жртава више није било простора за маневрисање.

Зато ја Клинтону 25. септембра 1995. пишем да је "Кемп Дејвид" ургентно потребан. Кемп Дејвид је у мојој преписци симболички означавао једно затворено место из којег вође зараћених страна не би смеле бити пуштене док не постигну мир. Као некад Израелци и Палестинци. Најпре сам замишљао, па то и предлагао председнику Клинтону, да се приведу сви шефови бивших југословенских република, да у процес буде укључена Москва, потом сам дошао до закључка да су неки лидери сувишни, док напокон нисам стигао до формата који је у Дејтону и остварен. Нисам се устезао да охрабрујем Белу кућу да примени ту помало киднаперску формулу.

Писмо које ми је Клинтон послао 3. октобра 1995. (и које имате у прилогу) дефинитивно говори о одлуци: самит је на видику. Амерички председник каже да ће самит бити на линији мојих предлога, (управо тако) и онда опширно говори о споразуму и одлукама. Колико схватам, није много тога промењено у Дејтону, без обзира на Холбрукове и анегдоте неких других учесника да је Милошевић уз виски тамо био широке руке. (Иначе, кад смо пре неколико дана претресали ова питања, сенатор Бај и ја сложили смо се око тога да је Холбрук био политички егоцентрик у мери која није корисна за овакве послове.)

Клинтоново писмо је једна врста сатисфакције за напоре које сам улагао да помогнем да се дође до мира у Босни. Не брините за моју скромност: ништа мање него председник Клинтон, и ја сам осећао понос док сам пратио промоцију у Литл Року. Осећао сам се као део грандиозне историјске акције довршене у Дејтону. У писму које сам му послао после Дејтона, пре осамнаест година, председника сам Клинтона назвао принцом мира. Неки каснији догађаји у вези са мојом родном земљом могли су бацити сенку на те две речи. Нећу их, међутим, повући: оне су онда кад су изречене биле и те како заслужене.

Аутор је био премијер СР Југославије (1992-1993)