Пустите мене да бежим први

Купи, обећај, упропасти или препродај и бежи. Ово је све присутнији модел приватизације у ваљевском крају, и то пре свега када су у питању странци. Уз часне изузетке словеначке компаније "Горење", италијанског "Валија", аустријског "Аустротерма" и још неких фирми, са осталим знатно већим бројем купаца који су се "загледали" у овдашња предузећа и фабрике није било превише среће.

Када приватизовано предузеће почне да тоне, а радници запрете радикалним штрајковима, међу првима са оваквих "бродова", боље рећи олупина, беже директори.

У најновијем случају после громогласне најаве да ће са својим погоном за производњу ХТЗ опреме у Ваљеву све "позлатити", компанија "Бемако" из Словачке ни после годину дана није остварила обећања. Око 130 запослених пет месеци није примило зараде, а у међувремену стала је и производња, док је директор, по тврдњи добро обавештених радника, побегао у Америку.

Са овом фирмом пропала је и реализација пројекта отварања погона за педесетак радника, махом жена, у селу Поћути, за шта им је град Ваљево обећао уступање већ саграђеног објекта, а Агенција за страна улагања (СИЕПА) одрешила кесу у износу од 4.000 евра за сваког новоупосленог радника.

У међувремену, из Словачке се писмом радницима и јавности обратио Ладислав Ковалски, власник "Бемака", који је објаснио да су у питању непредвидиве пословне препреке и да ће брзо консолидовати фабрику, исплатити раднике и наставити са производњом. Што се тиче Жељка Божића, директора фирме, казао је да он није побегао, већ је узео одсуство због пословног пута у САД. Такво објашњење нико од запослених није узео за озбиљно, док је град, не желећи да улази у компликоване односе, раскинуо уговор о уступању објекта за отварање погона у Поћути.

Пре две године у непознатом правцу нестао је и тадашњи директор приватизоване "Нове Србијанке". Додуше, тако нешто могло се и очекивати, јер када је почела демонтажа и сеча линије за производњу својевремено чувених сокова "златне капи" свима је било јасно да је то крај једног великог комбината који је био од виталног интереса за цео ваљевски крај и Колубарски округ.

Директор Антон Ваљов, којег је на то место поставила бугарска компанија "Медија свјат", после претходног полицијског саслушања и хапшења због сумње за више кривичних дела у вези са пословањем фирме, једног дана, а да то нико није приметио, напустио је Ваљево и отишао у непознатом правцу. У "Новој Србијанки" оставио је пустош и око 40 тона амонијака који је, све до летошњег претакања о трошку града и одвожења на сигурно, цурио из дотрајалих инсталација фабричке хладњаче. Права је срећа што није дошло до већег еколошког акцидента, јер се у близини ове фабрике налази велики број кућа.

Сличан епилог био је и са директорима и власницима приватизованог "Ваљевопута", где су по сазнању да ће са њима бити раскинут купопродајни уговор, због неиспуњавања преузетих обавеза, власници из Мађарске напросто побегли. Много елегантније то су учинили нови господари Фабрике вијака "Градац", "Крушик-акумулатора", "Елинда", конфекцијског предузећа "Узор" и грађевинског предузећа "Јабланица".

Иза оваквих "спринтера" из директорских и власничких фотеља у Ваљеву је остало скоро 10.000 радника без посла. Хоће ли их најављени нови закони о раду и стечају, као и други подзаконски документи о привредним друштвима уразумити и ухватити за трегере - остаје да се види.