Дачић: Сваки дан је судњи дан

Постоји једна реченица Албера Камија, која се савршено може применити на Србију у последњих двадесетак година, и која је, такође, основни разлог одсуства сваког страха код мене, када сам одлучио да прихватим место премијера земље са тако суморним и тешким историјским наслеђем.

Она гласи: "Један савет, пријатељу, немој да чекаш судњи дан, јер сваки дан је судњи."

Четири сурова рата, санкције, бомбардовање, избеглице, један убијени премијер, инфлација, девастирана привреда, највећа стопа незапослености у Европи...

Морате признати, доста тежак задатак, бити председник Владе Србије.

Опет, нисам имао куда.

Прво, био сам, у старту, ускраћен сваког оправдања. Пуне двадесет три године сам и сам постојао на политичкој сцени Србије, и видео сам, и осетио, сваку грешку коју су моји претходници направили.

Самим тим, рачунао сам да се мој задатак може схватити и као нека врста историјске правде - ми, који смо све то гледали, и, ако ништа друго, нисмо спречили, једини смо и који имају дужност да све то сада поправе, без обзира на то колико тешко то било, и коју врсту, и количину жртве захтева.

Друго, знао сам и колико је управу један други велики Француз, Виктор Иго, када каже да "снови стварају будућност".

А ја сам свој сан имао.

Нормална, пристојна, уређена, стабилна, богата Србија. Србија у Европи, и Европа, њене вредности, њена правила и систем - у сваком српском селу.

Увести Србију у Европу, и Европу у Србију, знао сам, био је једини начин да људи у мојој земљи живе, како ми то у Србији кажемо, "као сав нормалан свет".

После разговора са Александром Вучићем, председником највеће партије у Србији, и мојим партнером у Влади, испоставило се да нам је сан заједнички, што је условило његовим, једногласним, претварањем у "циљ", а, затим, и прављењем јасног плана, како да до тог циља и дођемо.

Под један, наравно, биле су европске интеграције. И један, за Србију тежак услов - нормализација односа са отцепљеним делом територије, са Косовом.

Кренуо сам у то убеђен да никога немам право да лажем. Ни људе у Србији, ни партнере у међународној заједници.

Србију, чија већина становништва је до јуче сањала о "небеском царству" и за које је Косово само срце тог мита, требало је, веома брзо, спустити на земљу.

Зато сам отишао на разговор са човеком са којим сам, неких десетак година раније, ратовао.

Било је потребно, народу који је живео у миту, показати да Хашим Тачи није никаква апокалиптична "аждаја, стара змија" (Откровење 12:9), која је насрнула на наше небеско царство, већ обичан, овоземаљски човек, противник, али не митски, него политички, са којим се може, и мора разговарати.

Хвала Богу, Србија брзо учи. После првог, имао сам више од десет састанака са Тачијем. И ни један озбиљни глас, против тога, у Србији.

Први, од многобројних српских судбинских печата, јесте отворен и ништа страшно се није догодило. Осим што је пао још један стари зид. И могли смо да видимо, у даљини, Европу.

Европу, која је, због свега што смо урадили, почела да нам верује. И да нас прихвата као озбиљне партнере.

Сада нам је преостало да проширимо видике и да тај европски хоризонт постане део нашег, српског.

Да бисмо то урадили, овде, у новој, земаљској Србији, морамо да се посветимо оним суштинским, животним питањима.

Економија је, од њих, број један. Управо је економија била и основни разлог због којег смо ушли у процес реконструкције Владе.

Хтели смо нове принципе, нове циљеве и нове планове у економији. Нову визију.

Српску економију и државне финансије треба довести на пут дугорочне одрживости.

Држава мора бити гарант функционисања тржишног система, а не инструмент искривљене социјалне политике и главни актер на тржишту.

Треба нам производња, иновације, конкурентност, извоз, раст запошљавања.

Треба нам, и већ смо је увели, нулта толеранција према корупцији, непоштовању закона и криминалу у привреди. Треба нам што више страних инвестиција и професионални менаџмент.

Треба нам смислена регулатива, тачније, само они прописи који имају смисла и који се могу применити. Читав сет закона (о изградњи, приватизацији, раду), мењамо како би бизнису направили повољан амбијент. Покренули смо агресивну гиљотину прописа и, где год смо то могли, увели електронску управу.

Крећемо у реформу система пензијског осигурања. Спроводимо и реформу јавне управе и јавног сектора. Правимо планове на дуги рок, за наредних пет и десет година.

Рачунамо на компаративне предности које имамо у пољопривреди и прехрамбеној индустрији, енергетици, ауто-индустрији, информативним технологијама...

...И, најважније, све то смо већ почели да радимо. И, још важније, наши европски партнери су и у томе препознали наше добре намере, одлучност и чврстину у жељи да од Србије направимо праву европску земљу.

Зато је, од пре неколико дана, на снази споразум о стабилазицији и придруживању, и зато нас, до краја године, чека прва статусна конференција, којом ће, и званично, отпочети преговори о уласку Србије у ЕУ.

Али знате шта? Ми који водимо Владу Србије, свим тим учињеним, нисмо задовољни.

Пошто, лично, напредак не доживљавам као "пуко поправљање прошлости, већ као непрекидно кретање у будућност", уопште немам намеру да се, и на трен, заустављам.

Не смем да се заустављам, јер је Србији потребно то "непрестано кретање".

Потребна јој је будућност.

И потребно јој је нешто у шта сам, судећи по последњим истраживањима јавног мњења, успео да убедим већину својих сународника.

Да у своју земљу, њену будућност, верују онолико колико верујем ја.

А ја, данас, не верујем ни у шта друго.