Таковска 10: Четврт века европског пута – докле је стигла Србија, а колико се променила Европска унија

Једна од непобитних последица пада режима Слободана Милошевића било је проевропско опредељење сваке владе која је водила Србију од децембра 2000. до данас.

Србија је пре 11 година добила статус кандидата за пријем у ЕУ, али од тада није направљен озбиљнији корак ка пуноправном чланству, нити су отворена сва поглавља односно кластери чији се услови морају испунити.

Старовић: Свако лицитирање са датумом чланства је штетно

Министар за европске интеграције Немања Старовић рекао је да је, имајући у виду досадашње искуство, свако лицитирање са датумом чланства штетно и подсетио да је процес преговора почео 2014, а да су прва поглавља отворена 2015. године.

"Немогуће је или није корисно или методолошки исправно мерити наш напредак на путу ка чланству у Европској унији искључиво кроз поглавља или кластере, јер је наш процес интеграције далеко свеобухватнији и структурно садржајнији од пуког анализирања броја кластера или преговарачких поглавља унутар њих. Све оно што смо заправо постигли, поготову у последњих 10, 11 година на плану економског развоја, развоја инфраструктуре, унапређења социјално-економског положаја нашег становништва, раста животног стандарда, привлачења директних страних инвестиција, мало шта би заправо могуће да ми за све то време нисмо били на путу ка чланству у Европској унији", рекао је Старовић.

Додао је да се тиме пројектује слика стабилности, предвидивости и извесне будућности.

"Дакле, користи су оне које можемо директно да валоризујемо, кад говоримо на пример о инструменту за предприступну помоћ, преко четири милијарде евра за 1.500 пројеката који су подржани од стране ЕУ, али је та индиректна добит или корист, ја дубоко верујем, далеко, далеко већа. То не искључује нашу амбицију на којој напорно радимо, а која се огледа у тежњи ка пуноправном чланству у ЕУ и свим додатним користима које ћемо имати као држава и сви наши грађани, али не смемо занемарити све оно што смо добили и што не бисмо имали да на том путу нисмо озбиљно трасирани", истакао је Старовић.

На питање како му звучи 2030. година као година чланства, Старовић је рекао да не би имао ништа против, али да је последњи који би се упустио у лицитирање датумима имајући у виду сва искуства која су довела до разочарања одређеног дела популације.

Суботић: Чланство 2050. године може бити реалност ако се настави овим темпом

Упитан како се њему као година чланства чини 2050, програмски менаџер Центра за европске политике Страхиња Суботић навео је да је циљ Владе Србије да оконча све реформе 2026. године, па се тако чини да 2050. година није у плану ни власти ни грађана.

"Како смо и наставили, постоји шанса да ћемо морати да сачекамо ту 2050. годину. Ми из Центра за европске политике квантификујемо налазе Европске комисије. На скали од 1 од 5, ми имамо оцену 3,11. Пре десет година имали смо 3,01. То је релативни раст од три одсто за десет година. Тачно је да постоје и шире ствари од тог техничког процеса, али на крају крајева, Комисија ће гледати тај технички процес, Савет ће гледати тај технички процес, који има и политичке последице. Он треба да буде трансформативан за наше друштво", навео је Суботић.

Истакао је да 2050. може бити реалност ако се настави овим темпом.

"Мислим да је потребно упозорити грађане да европске интеграције морају да добију више на значају, да грађани морају више да се информишу, а превасходно доносиоци одлука имају ту одговорност, што и Комисија често каже, како да информишу грађане, али и да имплементирају преко потребне реформе", истакао је Суботић.

Оценио је да је актуелни тренутак идеалан за чланство.

"Недавно сам био у Молдавији. Тамо знају да ситуација није лака, али доминантна проевропска већина је победила, они су себи зацртали циљ 2028. године и по сваку цену ће тежити да то остваре. Не значи да ће нужно остварити, али поруке које шаљу грађанима, ми желимо ту годину, даћемо све од себе, нешто је што ми овде треба да емулирамо, сличан приступ мислим да је и те како потребан овде", навео је Суботић.

Како је рекао, иако Србија преговара од 2014. године, европски сан је почео 5. октобра 2000.

"Четврт века је прошло. Видели смо да се ЕУ ентузијазам делимично издувао и постоји ризик да ће наставити да се издувава уколико се настави са овим трендом и зато бих рекао да треба да будемо амбициозни и да треба да се постави циљ и ми смо ту као цивилно друштво да нон-стоп подсећамо власти и све актере у овој држави да је потребна једна амбициозна агенда, имамо реформску агенду и да не смемо да дозволимо себи да каснимо. Већ су кашњења регистрована и то је недопустиво ако је циљ чланство до краја ове декаде", објаснио је Страхиња Суботић.

Митић: После 2007. било је тешко вратити ентузијазам који је постојао на почетку

Виши научни саветник Института за међународну политику и привреду Александар Митић рекао је да је био на самиту у Загребу у новембру 2000. године којем је присуствовао и тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница.

"То је био један јако занимљив сусрет зато што је био први корак, а уследио је и после меденог месеца, буквално месец дана од 5. октобра до 21. новембра, када су многи овде у Београду и Србији били прилично ентузијастични и сматрали да ће бити 2004, евенутално песимистично 2007. Чини ми се да је већ и председник Коштуница тог 21. новембра схватио куда иду притисци и политички услови који долазе од стране водећих чланица ЕУ и да је главни циљ одбрана западног наратива о сукобима из деведесетих кроз питања Хашког трибунала, да ће бити разградња дејтонске Републике Српске и изградња независног Косова", навео је Митић.

Истакао је да је брзо уследила и посета Карле дел Понте Београду када се видело шта је приоритет Запада и ЕУ и да је већ ту пропуштена прилика, пошто је и сам ДОС почео да се распада на тој теми, као и да је Београд од тада ушао у затегнуте односе са ЕУ.

"Од почетка смо имали једну системску грешку у нашим преговорима и прва велика шанса је пропуштена у тим нашим преговорима, а то се наставило и касније. У тренутку када сам био дописник Танјуга из седишта ЕУ од 2005. до 2009. године, у октобру 2005. године сам известио о почетку преговора о споразуму о стабилизацији и придруживању. Још једна велика прилика се отворила и тада се чинило да је можда дошао прави тренутак, након великог проширења ЕУ, да се једноставно тада Србија и Црна Гора увуче у један бржи процес", истакао је Митић.

Међутим, како је навео, Европска унија је одлучила да отвори питање статуса Косова и Метохије, да крену у разградњу Србије и Црне Горе и поставила сарадњу са Хашким трибуналом као један од услова.

"Када сам писао о томе у једном од водећих недељника у Бриселу, тадашњи комесар за проширење Оли Рен узео је тај мој цитат везан за ово што сам споменуо као увод у поглавље његове књиге о проширењу ЕУ. Није да нису чули, него једноставно нису желели да то прихвате. Јер све што се дешавало касније, након што су оркестрирали једнострано проглашење независности Косова на самиту 2007. године, након што је почео процес мултиполаризације света, након што је ЕУ упала у економску и финансијску кризу и све остале кризе. Једноставно, превише је било касно да се након тога врати ентузијазам који је постојао од самог почетка. То није била последња шанса, али била је огромна пропуштена прилика", истакао је Александар Митић.

Оценио је да Европска унија 2000. године због бројних фактора не може да се пореди са Европском унијом 2025. године.

Емисију у целости погледајте у видео-снимку на почетку текста.