Предлог текста народне декларације о Војводини

Најновији догађаји у северној српској покрајини, оживљавање сепаратистичких идеја и покрета, јавно заговарање идеја о "војвођанској нацији", језику и православној цркви, те најава доношења некакве "Војвођанске платформе", обавезују нас да активним деловањем у друштвеној и политичкој сфери заштитимо територијални интегритет и целовитост српске државе. У том циљу, полазећи од Устава Србије који је донет сувереном вољом грађана и чија начела прокламују то да је Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, као и да је територија Србије јединствена и недељива, грађанима Србије предлажемо следећу народну декларацију

1. Историјски развој Српске Војводине

Историјско присуство српског народа на ширем простору Паноније забележено је у континуитету од раног средњег века, а једна од најзначајнијих тековина које баштини јесте деловање Свете браће Ћирила и Методија управо у овим крајевима током деветог столећа.

Срби се, као браниоци хришћанске Европе пред османском најездом, у већем броју насељавају од 14. века, а поседе у пречанским крајевима преузимају српски деспоти из лоза Лазаревића и Бранковића.

Иако краткога века, царство Јована Ненада у Бачкој, Банату и Срему с почетка 16. века представља израз жеље за васкрсом српске средњовековне државе, баш као и велики Банатски устанак с краја истог столећа, након којег су Турци на Врачару спалили мошти Светог Саве, под чијим барјацима су српски ратници војевали.

Привилегије које су Срби добили након Велике сеобе 1690. године, као живи војнички бедем хришћанске Европе, очувале су културу, веру, традиције и обичајно право српског народа, а црквено-народни сабори остали су залога обнове српске државности у новом веку.

Карловачка митрополија основана 1708. године била је духовни и национални стуб српства у Хабзбуршкој монархији. Одиграла је кључну улогу у очувању православног идентитета и националне културе, припремајући терен за коначно уједињење српских земаља и обнову Српске патријаршије.

Срби су своју Војводовину тражили одмах по доласку у пречанске земље. Српска православна црква са Пећком патријаршијом и Карловачком митрополијом, била је баштиник колективне свести о богатом државотворном наслеђу из средњовековне епохе и чувар народне традиције и етнолошко-духовних особина српског народа.

Црквено-школска аутономија и народна самоуправа омогућила је Србима националну консолидацију, очување постојећих и изградњу нових културних, верских и образовних институција, међу којима су од посебног значаја фрушкогорски манастири, Матица српска, Карловачка гимназија и Богословија, Српска православна гимназија у Новом Саду и прва српска Учитељска школа у Сомбору.

Српска интелигенција и српско грађанство, као и привредне структуре из пречанских земаља непрестано надахњују и непосредно граде младу српску државу током 19. века, помажући њено ширење и ослобођење од османске власти.

Мајска скупштина одржана 1848. у Сремским Карловцима, на којој је митрополиту Српске православне цркве враћено достојанство патријарха, а Срем са војном границом, Барања, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са војном границом и Кикиндским дистриктом се ујединили у Српску Војводину, представља уз Први и Други српски устанак један од темеља модерне српске државности.

Дело Светозара Милетића остаје вечно уткано у историјско сећање српског народа. Као оснивач Уједињене омладине српске, Српске народне слободоумне странке, Дружине за уједињење и ослобођење Србије са седиштем на Цетињу, листа „Застава” и градоначелник који је учинио српски језик званичним у Новом Саду, окитивши га потом српском тробојком, достојан је места у пантеону отаца нације.

Одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена, одржане 25. новембра 1918. године, којом се Банат, Бачка и Барања присаједињују Краљевини Србији, као и Срем један дан раније, израз је суверене воље народа, реализација вековних тежњи, представља тријумфално окончање државотворног прегнућа предачких нараштаја и као таква остаје уписана у вечности.

2. Континуирани покушаји етатизације Војводине и наметања идеје о тзв. војвођанској нацији

Уз негирање српског етничког, духовног, културолошког, историјског и политичког карактера и наслеђа Војводине, југословенски комунисти усвојили су становиште засновано на начелима Коминтерне, да је простор некадашњег Српског Војводства заправо засебна етатистичка творевина, без суштинских веза са делом Србије и српства јужно и западно од Саве, Дунава и Дрине.

Заступници идеје о посебности такве, етатистички моделиране Војводине упорно су занемаривали одлуке грађана северне српске покрајине о Присаједињењу из 1918. године, а историју пречанских земаља посматрали су само у контексту уздизања некакве колективне свести „војвођанске популације” о „санктосакралној аутономији”. У вишедеценијском подухвату разарања српског националног организма, веома осмишљено и доследно афирмисана је и идеја о постојању војвођанског политичког, духовног и националног идентитета.

Без историјске основе, социјалне, економске и националне оправданости, вештачки створен војвођански сепаратизам, еуфемистички је детерминисан као „аутономаштво”.

У процесу афирмисања непостојеће „војвођанске нације” и њене фантомске државности, комунистичке власти, а након њих и тзв. проевропске и грађанистичке опције, нису могле да се ослоне на националне снаге других, бројних народа у северној српској покрајини, будући да су сви они, сасвим исправно и природно, штитили своје националне идентитете. Обавезу да свој национални идентитет замене за „војвођански”, југословенски комунисти резервисали су само за српски народ.

У исто време је кроз школски систем, медије и мерама администрације грађен лажни наратив о томе да је етатистички, аутономашки модел Војводине у функцији припадника мањинских заједница, иако у стварности само угрожава очување њихове културе, традиције и језика.

З. Уставноправни положај Војводине после Другог светског рата – од аутономне покрајине чија аутономија се шири, преко квазифедералне јединице, до повратка у уставне оквире стандардне политичко-територијалне аутономије

У прве три деценије постојања социјалистичке Југославије, аутономија Војводине континуирано се политички и правно ширила, превазишавши све стандарде познате у упоредном праву, што је на крају и потврђено доношењем Устава СФРЈ и Устава СР Србије из 1974, а на основу ових уставних аката и Устава САП Војводине из 1974. године. Те године правно је завршен процес федерирања федерације, односно претварања федерације у конфедерацију, а двема аутономним покрајинама у Србији практично је признат статус република унутар републике. У том периоду највиши правни акт Војводине прешао је пут од подзаконске норме, преко Статута, Уставног закона, па на крају чак до Устава. Још у уводним начелима покрајинског устава наглашено је да се „САП Војводина удружила у Србију, у оквиру СФР Југославије”.

Несвојствено појму аутономија у упоредноправној теорији и пракси, доношењем сопственог устава САП Војводина тада достиже свој политичко-правни врхунац. У периоду након 1974. године САП Војводина имала је сопствену уставотворну, законодавну, извршну и судску власт, посебан порески систем и полицију, па чак и известан међународноправни субјективитет својствен искључиво сувереним државама. У социјалистичкој Југославији, дакле, појам аутономије надмашио је све познате правне и политичке оквире и довео до процеса дезинтеграције Србије.

Тај процес заустављен је у периоду од 1988. до 2000. године, да би након петооктобарских политичких промена поново било актуелизовано „војвођанско питање”. Први правни корак на том путу био је тзв. Омнибус закон из 2002. године, који је већ нарушио концепт стандардне политичко-територијалне аутономије из још важећег Устава Србије из 1990. Противно Уставу Србије из 2006. који аутономне покрајине дефинише као „аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију”, донети су Закон о утврђивању надлежности АП Војводине и Статут АП Војводине из 2009. Оба правна акта служила су као правни основ за дезинтеграцију Србије и подстицање сепаратистичких тенденција и процеса. Ови акти су изменили уставну дефиницију Војводине као аутономне покрајине, проширили изворне надлежности на оне које АП Војводина по Уставу не може да има, предвидели друкчију организацију власти од оне прописане Уставом и сл. Извршни орган покрајине тада први пут добија назив Влада АП Војводине, као и надлежност да „утврђује и води политику”, што по Уставу представља искључиву надлежност Владе Србије. Предвиђа се и противуставно оснивање Војвођанске академије наука и уметности. Уставни суд је најпре огласио неуставним битне одредбе Закона, а потом и око две трећине, и то најважнијих, одредби Статута.

4. Заустављање сепаратистичких тенденција и враћање АП Војводина у уставне оквире (2012–2014)

Нови Статут из 2014. године донет је, уз поштовање наведене одлуке Уставног суда, у свему у складу с уставним оквиром из Устава Србије из 2006, односно као подзаконски акт усклађен је с Уставом и важећим законима. Новим Статутом Војводина је дефинисана као „неодвојиви део Србије”, где се негују „европски принципи и вредности”. Овакав Статут, у сагласју и садејству с осталим правним актима, одражава праву меру аутономије Војводине, чија је граница повучена Уставом Републике Србије.

5. Војводина као мултикултурна, мултинационална и мултиконфесионална заједница заснована на равноправности грађана

Током трајања социјалистичке Југославије, црквене епархије на простору Војводине и поред огромних притисака од стране власти успеле су да сачувају литургијски живот и традиције српског народа. У времену демократизације нашег друштва, економских и политичких криза, као и великих ратних искушења, Српска православна црква се показала као уједињавајућа снага и кључни елемент српског идентитета у овим крајевима.

Војводина је плод слободарских тежњи српског народа у пречанским земљама, а истовремено је дом за све верске, етничке и националне заједнице, њихове културе, матерње језике, духовне вредности и традиције.

Ренесанса до које долази у односима Срба и Мађара управо у последњих десет година, најбољи је доказ за то да аутономашко-етатистички модел устројства Војводине не само да није доприносио међунационалном складу, већ да је његово одбацивање представљало нужан предуслов унапређења разумевања, слоге и сарадње међу националним заједницама у покрајини.

Војводина је израз европских вредности, заједница свих грађана који живе на територији аутономне покрајине, исто колико је и нераскидиви део националног, политичког, уставног и културног идентитета модерне Србије. Ове духовне вертикале не потиру се међусобно, већ се надопуњују. Промовисање других партикуларистичких, аутономашких, па и сепаратистичких и антисрпских садржаја представља крајње изопачење и, следствено томе, потпуну негацију великих идеала на којима је Војводина саздана.

Војводина није тек део Србије, Војводина јесте Србија. Војводина је име, а Србија презиме. Као што Србије нема без Војводине, тако ни Војводина не може постојати изван Србије.