За глас на изборима пресудан лидер или идеологија?

Шта повезује десни центар СНС, леви СПС, или мохархисту Вука Драшковића и социјалисту Александрa Вулина? Веровање да само уједињени могу да спроведу своју политику као и човек који их води. Значи ли то да опозиција има шансе на изборима само ако одустанe од инсистирања на томе да су им идеолошке разлике непремостиве. Теоретски да, кажу политиколози.

"Ми сад, кад говоримо о странкама које добијају изборе, углавном говоримо о catch all партијама које успевају да ухвате различите идеолошке профиле, што значи да се политичка игра по другим аршинима се води, пре свега по идентификацији са лидером, блискост са странком која није везана идеолошки", каже Ђорђе Вуковић из ЦЕСИД-а.

Таква игра у којој идеологија није основ опредељивања бирача у Србији није нова, подсећа новинар Зоран Пановић.

"Једном је Зоран Ђинђић рекао: када оде Милошевић, између њих – социјалиста, и нас – демократа неће бити разлике. Та ствар је пропала и поново смо се вратили у блато фронтовских организација и најширих коалиција. И онда у том контексту код напредњака се поново рецидивирају разни радикалски елементи, док се у овом делу опозиције јавља носталгија за ДОС-овским временима", додаје Пановић.

Ипак, оно што се разликује од времена ДОС-а јесте то што власт и добар део опозиције имају исте политичке идеје око најважнијих тема: ЕУ, Косова или економске политике. Зато идеологија прави још мању разлику.

"Разлике унутар опозиције су суштински веће него између опозиције и власти. Нама је пре могуће да у некој ситуацији видимо коалицију између СНС-а и ЛДП-а, или СНС-а и СРС-а, него између СРС-а и ЛДП-а", објашњава Вуковић.

У таквој ситуацији, уместо на идеје, игра се на лидера или носиоца листе.

"Мислим да се суштина политике, бар када је реч о опредељивању грађана, своди на политичке и медијске квалитете које имају носиоци листа. Данас су лица нека врста 'brand name', или знака распознавања политичког производа, поруке или концепције коју заступа једна странка", истакао је Вуковић.

Што би могло да значи да ће и у 2017. даље бити важније око кога се окупљамо него око чега се окупљамо, што посебно добија на значају ако председничке буду пратили и ванредни парламентарни избори.