Будућност српско-бошњачких односа

После напада на премијера Александра Вучића у Сребреници, деловало је да ће односи Србије и Босне и Херцеговине захладнети. Међутим, рука помирења са српске стране остала је пружена, више пута је нагласио српски премијер. Хоће ли у будућности корпе са поклонима, које је Вучић данас даровао члановима Председништва БиХ, донети и нову, повољнију климу у односима Срба и Бошњака, Србије и Босне и Херцеговине?

Владимир Кецмановић, књижевник:

Бошњачки реис Кавазовић рекао је раније да нема перспективе и да је помирење између Бошњака и Срба немогуће док на њега терају други, ја ту изјаву могу да потпишем. Мислим да је управо тако.

Све ово што се догодило претходне две-три недеље јесте било под притиском некога другог.

Због тога се десило све што се десило и док год буде тако, догађаће се исте ствари. Искрено помирење је потребно, али они који на њему инсистирају из неискрених разлога не могу никад донети помирење на овим просторима.

Јово Бакић, социолог:

Парадоксално је, али будућност бошњачко-српских односа може изгледати боље након напада на Александра Вучића у Сребреници.

Наиме, напад на председника владе суседне земље и још на помену жртвама на масовном гробљу, где се појавио како би жртвама одао почаст саучествујући у болу преживелих, потпуно је не само непримерен него умногоме и шокантан. Овај напад сведочи о слабости државе БиХ, али и о томе да су ране најновијег рата живе. Он је и навео оне у чије име је направљен да се постиде.

Сви смо застали и схватили да би нови рат могао лако да се деси, па иако је стари окончан пре само 20 година.

Могућност новог рата услед чињенице да ране старог још нису зацељене, већ се, штавише, стално повређују, мора деловати отрежњујуће, јер и свест да нас је рат на овим просторима све уназадио – а нарочито Бошњаке и Србе – још увек је довољно жива. Састанак чланова Председништва БиХ са председником Владе Србије, заједничке помирљиве изјаве и окренутост ка заједничким привредним пројектима и бољој будућности сведоче управо о томе.

Ако се жели градити умнија, сигурнија и срећнија будућност, потребно је и да се учине искрени кораци ка зацељивању рана из прошлости.

Не треба нико да врши притисак на Србе да признају да се у Сребреници догодио покољ који има геноцидне особености и да је то траума не само за Бошњаке, већ и за Србе, а не би требало ни Бошњаке нико да тера да признају да су у њихово име злочинци масовно убијали и злостављали Србе у братуначким селима или у Сарајеву.

Ако се признају и искрено жале жртве Другога и осуде "наши" злочинци, онда је и нада у бољу будућност заснована на чвршћим темељима. Но, то сами Срби и Бошњаци морају урадити, без "помоћи" великих сила.

Чедомир Антић, историчар:

Србија нема проблема са Босном и Херцеговином, државом која је 1995. суштински настала споразумом два ентитета: Републике Српске и Муслиманско-хрватске Федерације (данашње Федерације Босне и Херцеговине).

Поред Републике Србије, дејтонска БиХ је друга српска држава на свету. БиХ није само српска већ и бошњачка и хрватска. Србија са таквом БиХ не може бити у лошим односима, пошто не постоји уставна политика у Босни и Херцеговини која би могла бити противна вољи тамошњих Срба и свесно осмишљена на њихову штету. Проблема може бити тим мање пошто је Србија још 1992. прихватила суверенитет БиХ, зато што је највише у региону прогонила оптужене за ратне злочине, једина је хапсила и своје државнике и ратне хероје, једина је имала озбиљнији антиратни покрет, највише се политички дистанцирала од рата и ратног времена...

Проблем међусобних односа је пре свега настојање одређених кругова у Западном Сарајеву да створе унитарну Босну под хегемонијом једног, бошњачког народа. Та настојања трају већ двадесет година и имају извесну међународну подршку. Све што се дешавало – од противуставне тужбе против Србије за геноцид (противно вољи Срба из БиХ, и не и против друге чланице СР Југославије), до напада у Поточарима и непрекидним кампањама мржње – није имало одговора из Београда, а из Бањалуке је одговорено симболично и пре свега тако што је захтевано поштовање изворног Дејтонског споразума.

Долазак чланова Председништва БиХ у Београд видим као покушај да буду "ресетовани" односи две државе. Уколико буде поштован Дејтонски споразум, Србија ће бити политички најближа држава једној модерној, европској конфедералној БиХ заснованој на дејтонском компромису и можда учвршћеној референдумима три народа 2018. године.

Притисци које данас Берлин, Лондон и Вашингтон врше на владу у Београду воде ка томе да у наредним годинама буде укинута равноправност три народа, принцип консензуса и развлашћени ентитети. Под маском реформе Федерације БиХ – која је 1994. била направљена лоше да би одржавала незадовољство Бошњака и омогућила ревизију мировног споразума пре кога нису били у стању да победе Војску Републике Српске и протерају српски народ – кидајући кантоне, намеравају да у наредним годинама уз помоћ корумпираних политичара из Србије полако унитаризују БиХ и укину ентитете. Будућност је, у том случају, лоша. Довољно је погледати Федерацију БиХ: Срби тамо имају далеко мањи утицај на власт као конститутивни народ него што сразмерно мање Бошњака из наше државе има на политику Републике Србије.

Надам се да ће превладати разум и родољубље у Србији. Али шта рећи када премијер Вучић мора од Бакира Изетбеговића да дознаје колико има Бошњака у Србији?

Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли и филозоф:

Перспектива српско-бошњачких односа доста различито изгледа у зависности од тога да ли говоримо о односу политичке елите или о односу народа, односно грађана. Ту имамо један парадокс. Почетком деведесетих, односи међу људима били су добри, али су националне елите здушно радиле на њеном кварењу и тровању тих односа, што је резултирало ратом и злочинима.

Данас имамо обрнуту ситуацију. Политичке елите углавном демонстрирају мирољубивост и жељу за сарадњом, док је народ пун мржње, фрустрације и гнева.

Доказ да је тако јесу и догађаји у Сребреници и све оно што је уследило након тога. У коначном суду, оцена о изгледу и о песпективи међунационалних односа зависиће од тога да ли су и колико ће се показати као искрене ове званичне поруке које су послате и данас и претходних дана после инцидента у Поточарима.

Показаће се колико су поруке искрене, а колико су само одраз да се политички актери покажу као добри и добију похвалу од учитеља у Бриселу и учитељице у Берлину.

Потребно је мање театралних гестова, а више конкретних потеза. Боље је имати мање потеза који ће бити искренији. Упркос свему, мислим да перспектива ипак постоји.

Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а:

Посета чланова Председништа БиХ премијеру Србије је корак у добром правцу јер је сваки дијалог бољи од затварања у сопствене националне нетрпељивости, неразумевања и мржње. Све што је пратило двадесету годишњицу геноцида у Сребреници опоменуло је сва наша друштва да је мир у којем живимо још увек угрожен бројним искушењима, на исти начин на који је био угрожен и пре двадесет година.

Суштински напредак у односима Босне и Херцеговине и Србије, али и међу свим земљама у региону, догодиће се када овакви састанци престану да буду ствар протокола и диктата међународне заједнице, него кад сви заједно покушамо да разумемо једни друге, када покушамо да будемо партнери више него супарници и, пре свега, кад престанемо из сопствених слабости да после разговора у којима покушавамо да унапредимо ситуацију у региону, за потребе домаће политике, гајимо ону врсту размишљања и понашања која нас је све заједно и довела до две деценије пропасти и уништавања.

Оно што данас, без даљег, представља први и основни интерес људи јесте економски опоравак наших друштава, без чега није могуће замислити ни наш културни опоравак, па чак ни голо физичко преживљавање. Помирење народа Западног Балкана јесте, пре свега, наша цивилизацијска обавеза, али је и основни предуслов било каквог економског напретка.

Све док наш цео регион буде тонуо у политичку нестабилност, све док не постанемо мирне, пријатељске и мирне државе које се међусобно разумеју и поштују, све док више будемо волели да слушамо звецкање сопственог оружја и да се шепуримо војним парадама него да се повежемо са свим народима који живе око нас, будућност ће нам више личити на прошлост и садашњост којих се ужасавамо, него на будућност у којој бисмо желели да живе наша деца. Зато је важно да после састанака као што је овај у Београду, представници сва три народа и обе државе, лепе протоколарне изјаве замене правим делима. Важно је да свако у свом окружењу уради све што је потребно да бисмо деведесете једном, коначно оставили за собом.

Србија мора, без одлагања, компромиса и кокетирања, да уради све да Босна и Херцеговина и Косово постану функционална друштва. Мора што пре да раскине сваку везу са ратном политиком којом је унесрећила себе и све око себе. Мора што пре да почне да отвара и затвара поглавља преговора са Европском унијом. Мора што пре и без даљег да уради све да би осигурала своју стабилност, што јој у садашњем окружењу и околностима гарантује искључиво чланство у НАТО-у.

Србија у креирању нових односа у региону мора да буде храбрија и одлучнија од свих других и мора коначно да престане да својим понашањем од региона прави живо блато у које тоне сама и вуче све остале са собом. Велики, озбиљни и цивилизовани народи и они који доносе одлуке у њихово име су национализме и шовинизме одавно оставили иза себе. Националистичка заслепљеност је данас привилегија малих, килавих, недовршених и фрустрираних народа. Србија и сви који је окружују могу боље од тога.