Аналогија: Александар Марков, професор историје – Само нам знање нико не може одузети

Образовни систем у Србији суочава се с озбиљним проблемима – део наставника штрајкује, ученици и родитељи су збуњени, а школе функционишу у потпуно различитим режимима рада. Док једни раде скраћено, други не држе наставу уопште, а трећи се боре између професионалне етике и егзистенције.

Гост нове епизоде подкаста Аналогија је професор историје Александар Марков, који нам из прве руке преноси шта се заправо дешава у школама и зашто је просвета у Србији стигла до тачке кључања.

Зашто је дошло до штрајка

„Просветни радници су имали јасно постављене захтеве, али суштински они нису испуњени“, објашњава Марков. „Годинама слушамо обећања о повећању плата и побољшању услова рада, али када је дошао тренутак да се то реализује, постало је јасно да се договор неће испунити. Наставници су се нашли у ситуацији да морају да се боре за оно што им је већ обећано.“

Синдикати су одлучили да преговарају са државом, али исход преговора је многе разочарао. „Прихваћен је предлог који можда јесте добар почетак, али није довољан за крај штрајка. Све се поново свело на обећања, а синдикати су изгубили поверење чланства“, додаје он.

Колико школа заиста штрајкује

Један од проблема у овој ситуацији је недостатак тачних података. „Званични бројеви које износи Министарство просвете не поклапају се са оним што видимо на терену“, истиче Марков. „Ако они кажу да 94 одсто школа ради нормално, како је онда могуће да у Београду имамо школе где наставници уопште не држе часове?“

Марков даје и занимљив пример једне од београдских гимназија: „Ученици долазе у школу, али не присуствују настави. Када наставник који држи час уђе у учионицу, они излазе и праве буку у ходнику. У другим школама, ученици једноставно не долазе јер и они бојкотују наставу. То показује да ситуација није под контролом.“

Шта кажу родитељи и ученици

За разлику од ранијих година, сада су и родитељи активно укључени. „Годинама су наставници и родитељи били на супротним странама, али сада су схватили да имају заједнички циљ – функционално образовање за своју децу“, каже Марков.

Родитељи су чак организовали протесте испред неких школа у знак подршке наставницима. „Ово је први пут да се родитељи отворено сврставају уз нас. Они виде да образовни систем пропада, да њихова деца немају адекватне услове за учење и да се од њих очекује да плаћају приватне часове како би надокнадили оно што школа не пружа“, додаје.

Једна од родитељских дилема је и како се носити са приватним часовима. Ауторка @аналогија-подкаст Ана Манојловић каже да је на тежи начин схватила потребу за додатним приватним часовима: „Раније сам мислила да је плаћање приватних часова луксуз и размаженост. Сада схватам да постаје потреба. Шта друго може родитељ да уради кад види да његово дете не добија довољно знања у школи?“

Марков потврђује да су приватни часови постали норма: „Плаћам приватне часове свом детету, али не због оцене, већ због знања. Не верујем да ће му школски систем пружити довољно, па му омогућавам да развије вештине које ће му требати, чак и ако то значи да ће једног дана отићи из земље.“

Какве ће бити последице

Ово није први пут да образовни систем пролази кроз кризне ситуације. „Од бомбардовања 1999, преко протеста 2000, па до пандемије и трагедије у Рибникару, наши ученици су стално у ванредним околностима. Стално нешто прекида нормалан наставни процес“, подсећа Марков.

Оно што сада забрињава је недостатак дугорочног решења. „Ако наставимо овако, доћи ћемо до тачке када више нећемо имати наставнике. Већ сада имамо школе које не могу да пронађу професоре математике и информатике. Ако не учинимо нешто, школство ће се уруштити до краја.“

Постоји ли решење

Кључ проблема није само у новцу. „Образовни систем мора да прође кроз озбиљну реформу, али не само на папиру. Потребна нам је мања администрација, боља организација, бољи услови рада и јасна правила. Уместо да смањујемо обим посла наставницима, ми им намећемо све више административних обавеза, што их додатно демотивише“, објашњава Марков.

За крај, поручује: „Ово није борба само за плате наставника, ово је борба за будућност наше деце. Ако желимо квалитетно образовање, сви морамо да се укључимо – наставници, родитељи, ученици, па чак и они који нису директно повезани са школством. Јер друштво без образовања нема будућност.“

Слушајте целу епизоду @аналогија-подкаст и сазнајте шта се дешава у школама Србије.