Припремите се, олује тек долазе

Сећате ли се ви где сте били за време суперћелијске олује која је прошле године погодила Београд? Док је бежала са бебом у колицима да се склони у оближњи улаз са улице, професорка Вимић је била можда уплашена, али не и изненађена. 

"Ми који се бавимо климатским променама, просто смо очекивали да ће бити таквих догађаја. Суперћелијске олује су један огроман облак, ужасно јак, који се јако брзо креће, храни на свом путу енергијом. Овакве олује нанесе огромну штету због јаких удара ветра. Падовине чак и не морају да буду значајне, али ти удари ветра су изузетно опасни. Живимо те промене и знало се то пре 100 година да ће се десити" , објашњава професорка.

И није ова олуја прва која је задесила Србију. Била је слична 2011, 2015. и све су све разорније.

Професорка упозорава да људи морају да схвате да је данас много опасније остати на улици када се најави олуја, него кад смо били мали: "Морамо да се склањамо и бежимо са улица када дође црвени аларм и када дође тако време. Опасна је и смена топлотних таласа који достижу границе, у урбаним срединама, ризичне за здравље, чак и здравог организма. То су највећи проблеми наших лета".

Важно је да развијамо систем упозорења и најаве, да буду сви  благовремено обавештени о променама и важно је да се прилагодимо, сматра Ана Вимић :

"Значи да не буде, данас за два сата склањај се с улице, него два дана раније најавити да постоји вероватноћа да тај дан, поподне, нећете бити у прилици да обавите оно што сте хтели па да се боље организујете, да не буде панично бежање са улица".

С друге стране, морају да се прилагоде и законодавства, укључе локалне самоуправе у спровођење акционих планова прилагођавању климатским променама који већ постоје. Отплочавање градова, повећавање зелених површина, субвенције за јачање и прилагођавање инфраструктуре много тога је испред нас и мора да се ради, да не бисмо санирали последице, него да бисмо превентивно деловали.

"Значи, нама сад све иде екстремније време до средине 21. века. Након тога ће се можда ублажити пораст, ако глобално се спроведу акције уређене Париским споразумом", каже професорка Вимић и додаје:

"За неколико деценија, рецимо 20 година, улазимо у један критичан период, где ћете у урбаним срединама имати ситуацију да температуре унутар урбаног топлотног острава могу да достигну вредности која је критична за сваки људски организам".

Сваки степен пораста температуре је осетан, јер се бетон у граду додатно загрева и топлоту емитује у већ загрејан ваздух, па професорка Вимић верује да ће за двадесетак година живот у граду бити активнији ноћу: 

"Просто у току дана, ако се овако настави, нећемо моћи нормално да се функционише. Не можете сачекати семафор лети по тим врућинама. Треба стајати на сунцу бесконачно и да чекате да се промени у зелено. То је стварно на одређеним локацијама већ катастрофа. Извесно је и увођење двократног радног времена, прилагођавање и заштита свих теренских радника условима рада".

Шта можемо да урадимо?

Постоји нешто што се зове – климатске парнице. То су тужбе које групе грађана покрећу против своје државе, да није довољно амбициозна у својим циљевима декарбонизације или чак туже велике компаније, које су највећи емитери у свету, да су проузроковали промене које су њима угрозиле живот.

"У Швајцарској скоро су добили парницу да им је угрожен живот,  јер се њихова држава не залаже довољно да ублажи климатске промене. Сад млади по свету туже масовно не само своју државу, него и компаније и добијају велике одштете.“

"Имате и пример фармера из Перуа, који живи поред глацијалног језера. Глацијално језеро настаје отапањем ледника, глечера и дошло је до убрзаног топљења ледника, што значи да њима ниво језера расте и крене да им плави и наноси им штете и предвиђа се да ће још расти и наносити још веће штете. Они су тужили немачку компанију која је највећи производјач енергије у Немачкој и која доприноси са 0,45% глобалним емисијама ефекту стаклене баште. Адвокати су доказали да они доприносе са 0,45%, израчунали штету и рекли океј, ови морају да плате 0,45% те штете. И онда су ови добили 20.000 евра".

Професорка додаје да је ово велики преседан, да појединачни износ није велики, али да би у збиру много сличних појединачних и те како могло да утиче на рад великих загађивача.

"То је алат у рукама обичног човека, да се удруже и да крену активно, и ја верујем да има и адвокатских кућа које имају интерес то да раде. Узму проценат од пресуде, па пијединце не коштају ни процеси", истиче професорка.

Професорка Вимић верује да ће у блиској будућности живот бити далеко пријатнији на планинама вишим од 700 метара надморске висине. Упозорава да су промене ту, да ће бити све непријатније живети у градовима и да сви морамо да се ангажујемо да нашој деци олакшамо живот и опстанак.