Берлин без зида више није секси

Живот у подељеном Берлину је био државно субвенционисан. Савезна Република Немачка је посебним финансијским погодностима подстицала своје грађане који су одлучили да живе у Западном Берлину.

У њему сам се први пут сусрео са животом у комуни, али и купио своје прве "Кларксове" полудубоке ципеле са сировом гумом.

Истовремено, Источни Берлин је био скупоцени "Излог" Немачке Демократске Републике према западном суседу.

Ривалитет се одвијао у свему, и у свим областима – у организацији јавног превоза, у уређењу паркова, у спорту, култури...

Романескни концептуални албум Берлин, један од најдепресивнијих албума рока, који је 1973. године направио Лу Рид, прича причу о сломљеним и "пропалим" љубавницима који се боре са зависношћу од дроге и унутрашњом подељеношћу, која је пандан тада подељеној немачкој престоници.

У његовим песмама град је описан као легло проституције, дрога, насиља, менталних болести и самоубистава.

Иронично, али Рид, иако је о њему, и посебно о његовој тамној страни, непосредно сазнавао из два приватно блиска "извора", у Берлин није крочио ногом пре него што је направио овај албум.

Тек касније, провео је извесно време у Западном Берлину, у заједничком стану са музичарима Дејвидом Боувијем и Игијем Попом, са којима је делио и различита друга искуства.

Из подељеног Берлина су нам на најбоља издања БИТЕФ-а долазиле представе Чекајући Годоа, Шилер театра, и Отац, Шлоспарк театра из Западног Берлина, али и до танчина смишљен и промишљен Хамлет, позоришта Фолксбине из Источног Берлина.

Гледали смо те представе које су трајале и по четири сата; да су трајале и који час дуже, гледали бисмо их не примећујући како време протиче.

Ако томе додамо и На летовању, Петера Штајна, Театра ам халешен Уфер – представе које смо дуго листали у сећању говориле су нам о томе како би се класика морала читати, али како је до тада нико није прочитао.

Спајањем, 9. новембра 1989, два раздвојена града у један, све је добило индекс два: јавне зграде, опере, филхармоније, позоришта, музеји, галерије...

Живот у некада подељеном граду се брзо мењао – постајао је центар немачке политике, али и вибрантни центар забаве. Да ли је све могло да опстане? Да ли је све требало да опстане?

Конфузија која се дешавала у том времену донела је више слободе за супкултуру, као и нове политичке појаве.

Јавне власти нису имале јасну идеју о томе шта би требало урадити у граду који је одједном добио "вишак" свега и рационализација је била неминовност.

Одлуке су се саме наметале: чак је и Шилер театар издат једном предузимачу који је у њему организовао извођење мјузикала.

Са падом Берлинског зида, у некада подељеном граду појавили су се многи слободни простори и њих су почели да користе људи са Истока, Запада и свих страна света.

Берлин је искусио промену имиџа од "сивог миша" до метрополе забаве.

Изненада, добио је боје, младост и стил. Прва Парада љубави одржана је у лето 1989. године.

Десет година касније, у Берлин је дошло милион и по људи како би играли уз електронску музику.

На тај начин је обликовано посебно време, а са њим, и генерација у њему одрастала.

Временом су се проблеми увећавали, и финансирање Параде љубави је постајало све теже.

На крају, права на бренд Парада љубави су продата. Међутим, идеја да се различити људи уједине уз помоћ електронске музике и данас је присутна у Берлину.

Све то је обликовало легендарни Берлин деведесетих.

А онда је капитализам започео своју оргију и Берлин деведесетих је изгубљен.

Џентрификација, политичке одлуке и разлике у мишљењима, довели су до нестајања места која су обележавала клупску културу, као што су то била Трезор, Ајмер и Тахелес.

Летимични поглед на мултимедијалну изложбу "Деведесете Берлин", која је поводом тридесетогодишњице пада Зида приређена у берлинској Старој ковници, недвосмислено указује на то да су деведесете окончане и да се неће више вратити.

Савременици тих догађаја су као путници кроз време из далеког столећа.

Они нам дају импресију о томе шта је Берлин некада био, шта је то што представља везу са оним што је Берлин данас и шта ће бити сутра.

Данас, само у једној години, у Берлин "уђе" око 350.000 људи, решених да у њему и остану.

Град је добио Humboldt Forum, нове музеје, нову концертну дворану, безброј фестивала, најсавременију зелезничку станицу....

Све то утиче на супстанцу града. Берлин има проблем идентитета: он више није сиромашан и није више секси.

У претходним годинама, град је обликован ниском ценом живота, богато обојеном алтернативном сценом и забавама на неуобичајеним местима.

Све то тешко да више постоји, а оно што постоји, бори се да опстане.

Макар мени изгледа да Берлин има много лица и најразличитије нијансе.

Много тога је писано, речено и закључено у вези са периодом деведесетих, али легенда о Берлину, у којем (не)политичке хиљаде људи мирно освајају слободу – још увек живи.