BBC Magazine: Европа на кинеском путу

У октобру 1911. године, Кину је захватила револуција. Четири месеца касније, последњи кинески цар је збачен и европски финансијери похрлили су у Пекинг, спремни да финансирају банкротирану нову републику.

У октобру 2011. године други европски финансијер запутио се у Пекинг. Али Клаус Реглинг, челник Европске финансијске институције за стабилност, овај пут није отишао у Кину за задатком да је финансира. Тамо је са задатком да позајми, тражећи од Кине да спасе Европу економске катастрофе.

У само једном веку Кина је од празне финансијске корпе прешла пут до светског банкара, док је Европа прошла исти пут, али у другом правцу. Како се десио један од највећих преокрета у историји и, што је још важније, шта то значи?

Прича почиње 1600. године, када је Кина била најбогатија нација на свету и Европљани су, у жаркој жељи да са њом тргују, градили нове врсте бродова. Хиљадама година Атлански океан представљао је баријеру која је одсецала Европу од остатка света, али нови европски бродови скратили су океан и претворили га у комерцијалан трговачки пут.

До 1700. године, ресурси са америчких континената хранили су европски привредни полет, а до 1800. године богатство Старог континента сустигло је кинеско.

Пароброди су почетком века још више прекратили време путовања преко Атланског океана, а пруге и телеграф су у потпуности смањили пространства америчких равница. Упоредо са тиме, Америка је почела да потискује Европу са врха економске лествице.

Почетком миленијума контејнерски бродови, млазни авиони и Интернет смањили су читав свет још више, па је и Пацифик постао трговачки аутопут. Све је то укључило Источну Азију у глобалну економију, па се Јапан, праћен Јужном Корејом и Тајваном, а сада и Кином, попео на лествицу одмах иза Америке и Европе.

Ипак, преостаје им још дугачак пут да пређу. Просечни Британац и Американац зарађује десет пута више него просечан Кинез. Али најмногољунија земља света их сустиже.

Па зашто Кина 2011. године позајмљује Европи паре? Вероватно из истог разлога због којег је Европа позајмила 1911. године – да би одржала тржиште стабилним. Европска унија је највећи кинески трговински партнер и Пекингу је потребно да Европљани задрже куповну моћ, како би имали где да пласирају своју робу.

Међутим, када су Европљани, пре 100 година, позајмљивали паре Кини добили су много више од стабилног тржишта – контролу над кинеском економијом и политиком. Још од античког Рима велике силе су се, како би покориле противнике, више уздале у финансијску него у војну силу.

Да ли слање Клауса Реглинга у Пекинг значи да Европа потписује своју смрт? И на ово питање одговор можемо наћи уколико се вратимо у прошлост.

У 2011. години навикли смо да читамо у новинама да је Кина корумпирани економски џин који манипулише својом монетом и намешта тржишта како би сустигла Запад. Пре тачно 100 година, британске новине су износиле су исте оптужбе против САД. И били су у праву. Пет деценија касније, Америка је покорила светска тржишта, а европска царства су нестала.

Катастрофа за Европу или не? У 2011. години, просечни Европљанин живи 30 година дуже него 1911. године и зарађује пет пута више. Стари континент је далеко слободнији него што је био пре једног века и није било ниједног великог рата већ 66 година. Узимајући све то у обзир, губљење титуле првог места на светској економској сцени и развијање зависности од америчког капитала била је прилично добра погодба за Европу 20. века.

Лењост и тромост

Да ли ће зависност од кинеског капитала бити једнако добра за Европу 21. века?

Нико не зна засигурно, али ситуација никако није охрабрујућа. Прошле недеље, председник извршног одбора највећег државног инвестиционог фонда Ђин Ликун рекао је да ће Пекинг позајмити Европи паре тек када ЕУ потпуно "испразни џепове".

"Невоље које су задесиле европске земље искључиво су се десиле због нагомиланих проблема истрошеног друштва благостања. Раднички закони подстакли су људе на лењост и тромост, пре него на напоран рад", рекао је Ђин.

Постоји могућност да ће Европи много теже да падне кинеска економска хегемонија него америчка.

Шта онда Европа треба да уради? Историја нас поново саветује и даје потенцијални одговор. Наиме, око 1861. године, Кина и Јапан подлегле су под притиском западне војне моћи и капитала. Ништа што су те две азијске земље могле да ураде не би спречило раст богаства и моћи Запада. Међутим, њихове реакције, потпуно супротне једна од друге, условиле су развој даљих догађаја. Једна је доживела процват, друга катастрофу.

Кинески владари задуживали су се шаком и капом, проћердали паре и упали у клопку задужености и зависности. Јапански владари, пак, нису журили. Штедели су и сакупили огромне количине домаћег капитала и сами финансирали индустријску револуцију. До 1911. године, Јапан је постао једна од највећих светских привредних и војних сила, док је Кина била азијски болесник.

Век и по касније, Европска унија је суочена са истим избором. Ништа што учини не може да спречи раст богаства и моћи Истока, који ће у наредних 100 година бити светски економски покретач, али начин на који ће реаговати веома је важан.

Требало би да Европа изабере јапански пут. Ограничавање и решавање кризе коштаће хиљаде милијарди евра и захтеваће велико одрицање. Са друге стране, алтернатива и стављање европске будућности под хипотеку са кинеским позајмицама могла би да се покаже далеко гором.