The American Spectator: Неуспео ангажман на Балкану

Крај Хладног рата уклонио је најважнију препреку на путу САД да постане империја и после тога ниједна земља није чешће ратовала од Америке. Ипак, једини сукоб са одређеним степеном неопходности био је Авганистан и потрага за Ал Каидом. Ниједна од ових авантура се није завршила нарочито добро.

Један од највећих неуспеха Вашингтона јесте Балкан који нема никакав геополитички значај за Европу и требало је да буде препуштен европским чланицама НАТО-а. Ако су они, као што је говорио Ото фон Бизмарк, сматрали да Балкан није вредан костију ниједног померанског војника, онда Америка свакако није имала разлоге да се тамо меша.

Ипак, пре нешто више од десет година, Вашингтон је бомбардовао Србију која нити је напала, нити је претила било којој чланици НАТО-а. Западне нације, које су вековима водиле огорчене борбе на саму помисао сецесије, кренуле су у рат како би подржале независност територије Косова.

Статус Косова, историјски српског, али са већинским албанским становништвом, остаје нерешен. Београд одбија да прихвати ампутацију 15 одсто своје територије, Русија блокира улазак Косова у Уједињене нације, а већина земаља света, укључујући пет чланица Европске уније, одбија да призна независност Косова. Недавно је избило насиље на северу Косова, где српска већина остаје лојална Београду.

Нажалост, међународне снаге, како Кфор под командом НАТО-а, тако и европска цивилна мисија Еулекс, наставили су политику Запада "Срби увек губе".

Када се пре две деценије распадала Југославија којом су доминирали Срби, немачка влада је тај процес убрзала преурањеним признавањем одметничких република Словеније и Хрватске.

Авај, признање без гаранције за велику српску заједницу у Хрватској довело је до крвавог рата када су Срби хтели да се отцепе од Хрватске. Резултат је био сукоб у којем је Америка подржала хрватску већину и обучавала хрватску војску која је починила ратне злочине и етничко чишћење великог обима.

Запад жмури на једно око

Вашингтон је, такође, употребио ваздушну силу да одржи на окупу Босну којом доминирају Муслимани, упркос жељи Срба и Хрвата да се отцепе од ње. Та вештачка земља и даље остаје европски протекторат, којим влада високи представник чији је главни посао да угуши сваки став народа који је супротан вољи његових господара у Бриселу.

Савезничке симпатије према онима који су желели да избегну територије са српском већином наставиле су се према Македонији, Црној Гори и Косову. Неоспорно је да је Милошевићева владавина била сурова, али је почињено више него довољно злочина да би они били тек тако занемарени. Запад је константно жмурио на једно око када су Србе убијали и расељавали.

То нигде није било тако очигледно као на Косову. Иако су америчке дипломате назвале Ослободилачку војску Косов, која је касније осумњичена за продају органа српских затвореника "терористима", савезници су потиснули сваку гадљивост и позајмили побуњеницима своје ваздухопловство бомбардујући и убијајући стотине и хиљаде српских цивила, вероватно исто онолико колико је настрадало Албанаца током две године герилског ратовања пре интервенције НАТО-а.

Албанска већина тада је применила некадашњу српску бруталност протеравши четврт милиона Срба, Рома и неалбанских муслимана. Почетком године, Парламентарна скупштина Савета Европе признала је да је савезничка интервенција "довела до бројних кршења људских права и није пружила трајна решења за суштинске проблеме".

Назови земља и паралелне структуре

Потом су уследиле године застоја, крунисане неуспелим преговорима у којима су савезници одлучили да Косово мора да буде независно, а једино о чему се може разговарати јесу детаљи српске капитулације. Одбијање Београда да попусти критиковано је као опструкција и Косово је 2008. године прогласило независност.

Назови земља добила је лоше оцене на међународној сцени, а Савет Европе напао је њеног премијера да предводи организацију "налик мафијашкој". Није изненађење то што Срби који живе у Косовској Митровици, северно од Ибра, не желе да буду део државе са већинским албанским становништвом. Они су задржали паралелне структуре повезане са Србијом и настаљају да се супротстављају власти у Приштини.

Вашингтон и Брисел остају тврдоглави. Запад је одредио границе Косова. Од Срба се очекује да раде оно што им се каже и да се препусте милости оних који су оптужени за трговину људским органима и сакаћење српских затвореника због профита. Шта ако су неки од људи који су на власти у Приштини исти они који су као герилци убијали Србе? Или исти они људи који су 2004. године подстакли други круг насиља над прогоњеним мањинским становништвом.

Немачка канцеларка Ангела Меркел недавно је одржала предавање Београду о неопходности да призна Косово, ако жели да уђе у Европску унију. Иако пет чланица ЕУ одбија да призна Косово, канцеларка Меркел инсистира да Србија потпише своје сопствено распарчавање како би добила место у Бриселу.

Готово исто толико категорична је била и Европска комисија која је објавила нови извештај закључивши да ће "Србија бити у позицији да у средњорочном периоду преузме обавезе чланства".

Међутим, ту постоји једно важно "али". Београд треба да сарађује "активно са Еулексом како би Еулекс могао да обавља своје задатке у свим деловима Косова". Комисија је додала: "Све снаге треба да одиграју своју улогу у смањивању тензија на северу Косова и омогуће слободу кретања људи и робе". То значи предавање српског севера Косова у руке владе коју они никада нису прихватили.

Статус Косова је недавно добио на хитности. Београд је 2008. године ставио ембарго на увоз робе са Косова. Овог лета, косовска влада је одлучила да се освети забранивши увоз српских производа, чак и на север. То је подразумевало ширење власти Приштине на границу Србије и Косова како би се онемогућила српско-српска трговина. Тамошњи Срби одговорили су постављањем барикада, а предложили да ће их уклонити ако Кфор и Еулекс престану да превозе косовске царинске службенике на север.

То је био разуман захтев. Бивши амерички дипломата Џерард Галучи напомиње да је мандат Кфора мировна мисија, а не политика. Кфор "треба да спречи безбедносне проблеме и обузда или поништи провокације као што су политички трикови Приштине". Али сада је мисија НАТО-а, погрешно названа мировном, "иступила из мандата Савета безбедности УН одлуком да спроведе захтеве институција у Приштини", објашњава Галучи.

Кфор тврди да он, једноставно, жели да унапреди "безусловну слободу кретања", али оно што је заиста мислио јесте наметање владавине Албанаца над Србима. Заправо, неки западни званичници надали су се да ће решити проблем на другачији начин.

Један бивши командант Кфора, француски генерал-пуковник Гзавије де Марњак, истакао је да су у просеку Албанци млађи од Срба тако да ће "бити нека врста биолошког краја овдашњим проблемима јер, знате, један од народа ће једноставно нестати".

Међутим, то значи чекање. Да би убрзао процес, Кфор је бацио сузавац и бибер-спреј на српске демонстранте претворивши се у де факто безбедносне снаге Приштине.

Пат позиција на северу Косова

Али Срби су одбили да се повуку и барикаде су остале. Резултат је пат позиција. "Нећемо одступити од наших легитимних напора да контролишемо читаву нашу територију", изјавио је Бајрам Реџепи, министар унутрашњих послова Косова. "Хоћемо да будемо део Србије – ништа више и ништа мање", каже Драгиша Миловић, председник српске општине Звечан.

Одговор су преговори, озбиљни разговори без унапред одређеног исхода. Очигледан договор био би да Косово препусти Србији области већински насељене Србима у замену за признавање Косова од стране Београда. Корист од окончања хладног рата између Србије и Косова је очигледна.

Чак и ако Запад остане привржен независности Косова, нема разлога да подржи најесктремније територијалне амбиције Приштине. Ако је самоопредељење добро за Албанце, такође је добро и за Србе.

Наравно, креатори данашњег геополитичког хаоса згражавају се над сваким предлогом да се  њихов изум поправи. Такви поступци, како тврде Мортон Абрамовиц из фондације "Сенчури" и Џејмс Хупер из Групације за јавно међународно право и политику, "искушавају судбину и маме на ново насиље отварајући врата отцепљења етничким заједницама у Србији". Исти принцип, буне се они, односио би се и на Босну где би и Срби и Хрвати радије напустили вештачку државу наметнуту споља.

Међутим, мало је касно да се брине о "поделама на етничкој основи". На крају крајева, таква је била америчка и европска срачуната политика деведесетих година: Хрвати, Словенци, босански Муслимани, Македонци, Црногорци и косовски Албанци добили су своје државе; пажња није поклоњена ни већој савезној држави без разних мањина, нити мањинама унутар државе. Нико није много размишљао о преседану, у Европи или било где другде.

Штавише, године инсистирања Вашингтона и Брисела да неуки локалци ућуте и раде шта им се каже су се изјаловиле. Докле год савезници настоје да наметну нереална решења, очувају вештачке државе и одрже подељена друштва, регион ће бити нестабилан.

Како је истакао мој колега Тед Гален Карпентер са Института "Кејто", проблем је у томе што владама и државама које је Запад промовисао недостаје легитимитет у великим деловима њиховог становништва. Помирење ће бити далеко докле год странци инсистирају на друштвеном ангажману не уважавајући локалне посебности. Политика изнуђеног заједничког живота изнедриће мржњу и, на крају, насиље.

У сваком случају, Америка нема разлога да буде увучена у тај сукоб. Вашингтон не мора да бира између супротстављених етничких заједница на Балкану. Све су оне демонстрирале ксенофобични национализам. Све су потчињавале мањине у својој средини истовремено инсистирајући на томе да се њихова права поштују. Ако су српске снаге починиле више злочина, то је углавном због тога што су имале више прилика да то ураде.

Сједињене Америчке Државе треба да омогуће Бриселу, Берлину, Паризу и другима да преузму проблем. Како је Карпентер приметио, шира порука Европљанима треба да гласи: "Немојте ни да помислите да зовете Вашингтон да вас спасава из ваших будалаштина, поготово након што сте одбацили последњу најбољу шансу за мирним, непристрасним решењем косовског проблема".

Интервенисање на Балкану је одувек било грешка. С обзиром на то да су Сједињене Америчке Државе преокупиране на другим местима, време је да се објави да је овај регион европска одговорност.

(Опрема текста је редакцијска)