The Washington Post: Чему песимизам због Путина

У уводнику Њујорк тајмса од 28. септембра, на пример, тврди се да Путин, који је "јасно показао свој презир према демократским правима", потискује "либералнијег и више прозападно настројеног" Дмитрија Медведева. У уводнику Вашингтон поста од 26. септембра каже се да је "Владимир Путин одлучио да би волео да поново буде председник, па ће тако и бити".

Међутим, сложеност руске политике не може се свести на хирове једног човека – колико год он био моћан. Као што се јасно могло закључити из полемике у руској штампи пре најаве од 24. септембра, Путинов повратак у Кремљ делимично је подстакнут жељама владајуће класе у Русији – највиших званичника и финансијске елите, такозване олигархије.

Водећи заговорник Медведева, Игор Јургенс, признао је да су се "утицајне групе" које фаворизују Путина "показале као снажније".

У њиховим очима, и вероватно Путиновим, "цвркутави" Медведев није успео да се ослободи свог имиџа слабе политичке фигуре. У ствари, Медведев није прошао своју четворогодишњу аудицију за други мандат.

Руска елита, укључујући Путинов и Медведевљев табор, изгледа схвата да је привреди Русије хитно потребна диверсификација наспрам велике зависности од извоза нафте и гаса. Држава мора пронаћи нове изворе прихода за свој све већи буџет.

Као што је Путин недавно упозорио, такве реформе захтеваће "непријатан лек", укључујући веће порезе за пословну класу, која се увелико обогатила при универзалном порезу од 13 одсто, док су многи Руси осиромашили. Владајућа класа, посвећена сопственим интересима, жели да оштрији и популарнији Путин буде председник у време тих промена.

Амерички коментатори и руске анкете 

Могло би се испоставити, као што неки амерички коментатори тврде, да је Путинов повратак "лоша вест за руски народ". Међутим, резултати анкета показују да, после више од десет година владавине, већина Руса још увек не повезује Путина са "лошим вестима" за земљу.

Разлог је јасан свакоме ко је пратио Русију од краја Совјетског Савеза: Путин је обновио пензије, повећао плате и подигао животни стандард након трауматичних деведесетих година, кад је политика Бориса Јељцина осиромашила земљу.

И шта са веома хваљеним "ресетовањем" председника Обаме? Руски стручњак у Центру за амерички прогрес каже да ће "Путинов повратак следеће године преокренути све те позитивне тенденције" и да "није добар за Сједињене Америчке Државе".

Можда је тако у ограниченом смислу, јер је Обамина администрација непромишљено засновала своје ресетовање првенствено на Медведеву – непотребно вређајући Путина, као кад је потпредседник Бајден током посете Москви ове године рекао групама Руса да Путин не би требало да се врати на положај председника.

Ипак, значајнија претпоставка да ће Путинов повратак значити даље пропадање демократских изгледа Русије заснована је на погрешној премиси да је Јељцин, попут Медведева данас, био либерални демократа.

Међутим, управо је Јељцин, кога је подржавао САД, 1993. године употребио тенкове ради рушења демократски изабраног парламента, поништавајући на тај начин демократизацију Русије започету у време Михаила Горбачова, а то поништење интензивирано је током Путинове владавине.

Ко је либералнији? 

И премда Медведев често говори у стилу западног либерализма, баш он је 2008. године преузео личну одговорност за примену војне силе против Грузије, а затим за толико оштро повећање војне потрошње да је његов увелико цењени министар финансија Алексеј Кудрин прошлог месеца поднео оставку.

Штавише, ако је Путин решен да води ретроградну политику, зашто би обећао да ће "либералнијег" Медведева поставити на место премијера – позицију коју је Путин оснажио током протекле четири године?

Заиста, с обзиром на стварне алтернативе, а не оне које се Американцима можда више свиђају, откуд претпоставка да ће Путинов повратак у Кремљ бити лош по западне интересе? На пример, Њујорк тајмс је 28. септембра јавио да су западне банке и корпорације поздравиле ту најаву као "на крају карајева, позитивну за стране инвеститоре".

Такође, треба приметити да је Путин од 2000. до 2008, док је био председник, направио значајније уступке Вашингтону него Медведев током протекле четири године – давши Бушовој администрацији битну подршку у Авганистану после терористичких напада од 11. септембра 2001, прихвативши нови талас ширења НАТО-а и повлачење САД из Споразума о антибалистичким ракетама, приставши на проширење руских линија снабдевања америчких војника у Авганистану.

Ти дани попустљивог Путина, међутим, можда су прошли. Он је још 2002. године изјавио да се "доба руских геополитичких уступака ближи крају". Јасно је да ће Путинова будућа сарадња са Вашингтоном зависити од његовог схватања националних интереса Русије и у истој мери од сарадње Вашингтона с Москвом, која, упркос Обамином хваљеном "ресетовању", још увек не укључује било какве значајне америчке уступке.

(Опрема текста редакцијска)