Операција „Олуја” – да ли постоје прихватљиви злочини?

Последњих 26 година, сваки 4. август доноси нова славља са хрватске и нове ране и патње на српској страни. Тог дана, Хрватска слави „дан ослобођења", док се српски народ са тугом сећа својих домова из којих је протеран, оплакује своје мртве и гледа у небо тражећи правду.

Војно-полицијска акција „Олуја" окончала је грађански рат на простору данашње Хрватске, али је без дома и успомена оставила преко 220.000 недужних српских цивила. Тог дана, готово 200.000 припадника хрватских оружаних снага напало је заштићену зону УН, познату под називом Република Српска Крајина, у којој је било око 30.000 српских бораца.

Након неравноправне борбе која је трајала неколико дана, српски народ, који је вековима живео на том простору, формирао је непрегледну колону бежећи према Републици Српској и даље према Србији. Преко 220.000 цивила напустило је своје домове у највећем етничком чишћењу које се одиграло на тлу Европе након Другог светског рата.

Више од две хиљаде цивила је убијено, а велики број се и даље води као нестао. Такозване "вртне јаме", гробнице у које су бацана тела убијених цивила, које се налазе свуда куда је прошла хрватска војска, никада нису истражене.

Биланс ове акције је поражавајући. Припадници српског народа, који су чинили преко 12 одсто популације Хрватске, сведени су на два одсто. Српска села су спаљена, имовина опљачкана, а уништено је и 80 православних цркава.

Све је учињено у складу са језивим концептом Миле Будака, једног од идеолога нацистичког, усташког покрета, према коме „српско питање у Хрватској треба решити тако што ће се једна трећина побити, једна трећина иселити, а једна трећина покрстити (у католичанство)".

Ових дана у Хрватској, чланици ЕУ и НАТО, влада атмосфера славља и величања прогона. Присутна је кореографија по злу запамћена из Другог светског рата, када је на просторима Хрватске постојао и једини логор у Европи за децу, већином српску.

Над костима преко пола милиона убијених у систему концентрационих логора Јасеновац, поново се вијоре барјаци оних који су измислили „србосек", посебну справу за убијање православних Срба.

Са друге стране, глас прогнаних Срба се не чује. За злочине током „Олује”, заповедници хрватске војске су прво били осуђени у Хагу, али су другостепено, на волшебан начин и прегласавањем у судском већу, правоснажно ослобођени.

Хрватска је чланица ЕУ, а многима у Европи не смета чињеница да широм те земље и даље леже несахрањене кости из Другог светског рата и из „Олује”. Занемаривањем наведеног, намеће се питање да ли је прихватљиво непостојање повратка прогнаних, као и нерешавање питања приватне имовине Срба, иако је приватна својина темељ данашње Европе.

Жмури се на нацистичке симболе, а на параду којом се слави прогон цивила, као уважени и радо виђени гости долазе представници система утемељеног на антифашизму.

Србија данас никоме не намеће шта треба да ради и шта треба да слави, већ само тражи од цивилизованог света да искаже поштовање према жртвама. Апелујемо на наше комшије да не славе и не ликују над прогнаним људима, над побијеним старцима и децом.

Мир у региону се не гради сипањем соли на живу рану, у овом случају живу рану српског народа. Из тог разлога, 5. августа Србија и Република Српска обележавају Дан сећања на прогнане. Дан у којем сви сагињемо главу пред судбинама оних који су, по други пут у 20. веку, били принуђени да беже са својих огњишта да би спасили голи живот.

Србија и Република Српска данас гласно траже правду, траже људскост, траже оно на чему почива Европа – поштовање основних људских права. Право на правду. Право на живот на својој земљи. Право на уживање своје имовине, право на свој језик и употребу свог писма. Право да се крштавамо, венчавамо и сахрањујемо у православним црквама, у селима где смо одувек живели.

Поштујући туђе жртве, тражећи правду за своје страдале, Србија је данас једина земља бивше Југославије која искрено ради на помирењу у региону, помирењу заснованом пре свега на опредељењу да све жртве заслужују пијетет.

Одговор на питање из прве реченице овог текста је „да". Довољно је само да један народ сатанизујете, као што је то био случај са српским народом почетком последње деценије прошлог века и онда је дозвољено све. Убијање, прогон, етничко чишћење.

Онда ни реченица „требамо нанети такве ударце да Срби практично нестану”, коју је у припреми „Олује” изговорио тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, није довољна да изазове бар моралну осуду цивилизованог света. Када један народ сатанизујете, онда ни улице назване по нацистичким „херојима”, попут Миле Будака и Андрије Артуковића, нису сметња у једној чланици ЕУ.

Недавно је осванула вест да ће на хрватској еврокованици бити лик једног Србина, сина српског православног свештеника, Николе Тесле, који је рођен на територији данашње Хрватске.

Прећуткује се да је породица славног научника масакрирана у Другом светском рату од стране хрватских усташа, а да је споменик у његовом родном селу, Смиљану, дигнут у ваздух на почетку сукоба у Хрватској 1992. године, јер је његово српство сметало онима који га данас са поносом стављају на евровалуту.