Хитлерова родна кућа – Може ли се рушењем зграде срушити мит

„Наравно да се човек прво запита да ли је можда важније тамо створити место сећања“, каже архитекта Штефан Марте чији је биро "Marte.Marte" и победио на конкурсу за преуређење родне куће Адолфа Хитлера у аустријском Браунау на Ину. „Тужна је чињеница што је Адолф Хитлер ту дошао на свет, али с друге стране, то је само кућа у којој се родио“, сматра архитекта. Та кућа, недалеко од некадашњих градских зидина, тамо је стајала много пре Хитлера.

У кући на адреси Салзбургер Ворстадт у 17. веку била је пивница. Касније је претворена у зграду са становима за изнајмљивање. Много година касније, крајем 19. века, у један од тих станова уселио се аустријски државни службеник са својом женом. Године 1889. 20. априла ту им се родило треће од укупно шесторо деце. Због тог детета се и воде живе расправе о кући. Новорођенчету у породици Хитлер дали су име Адолф – а ко је он и за какве злочине и патње је одговоран, то данас знају сви.

Музеј, школа, радионица за инвалиде...

У доба нацизма и када је Аустрија припојена „Рајху“, Хитлерова странка НСДАП тамо је у част „Фирера“ уредила „културни центар“, с галеријом и библиотеком с књигама по укусу нациста. И они су тада архитектонски променили ту кућу – поставили су веће прозоре како би изгледала отменије, јер није могло бити да је вођа рођен у јефтиној сеоској крчми.

Након рата су тамо дошли Американци и отворили спомен-кућу која подсећа на нацистичке злочине. Али то је кратко трајало, јер Браунау није центар света, па тако тамо нико није ни долазио. Онда се у зграду уселила књижара, па школа и на крају је тамо више од 30 година била радионица за особе са инвалидитетом. У међувремену је зграда пропадала, није било новца за неопходно одржавање, тако да су радионицу 2011. иселили.

Отада кућа стоји празна. И траје жива дискусија – шта са њом. Власнику је било свеједно и желео је да је изнајми било коме – без обзира да ли политички нагиње лево или десно. Јавили су се и неки Руси који су хтели да купе кућу – да би је сравнали са земљом. То међутим град није желео да дозволи, јер је зграда споменик културе.

Опет полицијска станица

Влади Аустрије коначно је 2017. године дозлогрдило то натезање, па је уз надокнаду кућу одузела власнику. Наменила јој је и нови задатак – биће окружна станица полиције Браунауа. Чини се, иначе, да је то некаква пракса с Хитлеровим некретнинама – и његов велики грађански стан на тргу Принцрегентенплацу у Минхену одавно је полицијска станица. То је уједно и подсетник да данашња полиција нема везе с полицијском државом какву су стварали нацисти.

Било како било, кућу је хитно требало поправити и санирати, и тако је аустријско Министарство унутрашњих послова расписало јавни конкурс за уређење. Жири је био веома задовољан једноставношћу коју је предложио архитектонски биро "Marte.Marte" и тако је посао дошао до њих.

„Као архитекта се у такав пројекат упуштате са што мањим оптерећењем, чак са одређеном дозом наивности“, каже Штефан Марте. „Постоје одреднице и размишљате како да их реализујете. Апстрахујете и посматрате постојећу архитектуру и размишљате како да то побољшате. Постоји драгоцена историјска супстанца, ту су решења која су и типична за овај крај, а ту је и велико земљиште које ћемо попунити новим зградама“.

Задатак: уклонити сећање

Градић Браунау ни до сада није желео „туристе“ који би долазили пред родну кућу свог „Фирера“, а још горе би било ако би почели да ходочасте пред полицијском станицом. Зато је и одредница на конкурсу гласила – „Промена постојеће зграде споља како би било уклоњено сећање на доба нацизма“. А још јасније је наглашено да би архитектонско решење морало да „спречи неговање, промоцију и ширење нацистичке идеологије, или заговарање националсоцијалистичке мисли“.

Наравно да неонацистима нема смисла објашњавати да та кућа у Браунау додуше јесте родна кућа Хитлера, али да је то у суштини само безначајна епизода у његовом животу које он није могао ни да се сећа. Имао је, наиме, само три године кад су се преселили у Линц, град који је много више обележио његов живот и будућу каријеру. Много је таквих архитектонских трагова нацизма – био то већ споменути стан у Минхену, вила на Оберзалцбергу, огроман простор за страначке митинге у Нирнбергу – па чак и Олимпијски стадион у Берлину. Шта с тим? Срушити? Задржати као упозорење будућим генерацијама?

Рушењем зграде неће се срушити мит

„Покушај да се затре прошлост познајемо из археологије као Damnatio memoriae. И у старом Египту и у Римском царству уништен је велики број споменика великанима за које су њихови наследници сматрали да су непожељни“, каже бечки историчар Марсело Ласперанца. Он је објавио и књигу о опасном архитектонском наслеђу нациста. „Циљ је био уништити сва сведочанства постојања и тиме обрисати један део смисла прошлости“, каже историчар. Али чак и у та давна времена се показало да је немогуће сасвим обрисати прошлост.

Ласперанца верује како је боље таквим зградама дати садржај који ће приказати и почињене злочине, јер чак и да се оне потпуно сруше, неће бити срушен мит. С тим се слаже и архитекта Штефан Марте који сматра да се у таквим случајевима мора тражити решење од случаја до случаја. „Нема сумње, за ову кућу је било и других могућности. На пример да се задржи као део историје, онако како су је оставили нацисти. Али на крају крајева, и не постоји само једно исправно решење“.