Аустроугарска и Србија на поправном
Прошле седмице су кроз Беч прошли српски председник Александар Вучић и мађарски премијер Виктор Орбан; први у државној посети, други у радној. Била је то драгоцена прилика да се у кратком временском оквиру прати рађање нове политичке архитектуре региона, да се из непосредне близине доживи какве услове у том процесу постављају Ван дер Белен, Курц, Вучић, Орбан и Штрахе.
Од свих горе споменутих личности које су се од понедељка до петка нашле у дипломатском и медијском фокусу аустријске метрополе, српски председник поседује најмање активне моћи да обликује смер регионалних трансформација. У регионалном покеру који се прошле седмице играо у Бечу, Вучић држи најслабије карте.
То не значи да ће тако и остати, будући да је актуелна партија тек почела, и то оног тренутка када је пред Божић прошлог децембра овде формирана влада десног центра.
Даље, ако Београду у дипломатском смислу недостаје активна снага да ситуацију у региону мења у свом смислу, он поседује све озбиљнију пасивну моћ, што се у крајњем ефекту своди на исто.
На два јавна наступа – у петак око поднева са аустријским председником Александером ван дер Беленом, касније после подне са канцеларом Себастијаном Курцом, српски председник Александар Вучић је демонстрирао да је врло добро свестан те чињенице.
А њене главне карактеристике су у следећем: Србија није у ситуацији да поставља услове нове политичке архитектуре региона, али су истовремено сви други регионални играчи изгубили политичку, моралну, дипломатску и међународноправну снагу да регион преуређују против њених интереса.
Београд и непријатељи, Београд и назовипријатељи, Београд и интересни пријатељи – у свакој од те три констелације тренутно влада серија пат-позиција, из којих ће сваки пут напоље морати да води преко компромисно усклађиваних корака.
Зато је најважнији утисак који се намеће после ове посете тај да је регион изгубио изразиту асиметричну структуру коју је имао од средине деведесетих година, започету распадом Југославије, са кулминацијом у "распаду" Србије, односно противправно проглашеној самосталности Косова 2008.
Асиметрична пријатељства, асиметричне моћи
Читава регионална политика Запада у том периоду одвијала се по радикално једноставној мустри – интересно рачуноводство Србије је морало да буде у константном минусу да би интересно рачуноводство свих других било у сталном плусу.
Кад год би неко тражио нови плус, Србија је улазила у нови минус; била је то игра нулте суме са унапред познатим губитником.
Иако Беч није директно Запад, он је све донедавно био део такве политике. Чак и ниже рангирани представници политике и дипломатије не би пропуштали прилику да, упитани, испале фразу "Србија мора да призна Косово, а онда све остало".
То овог петка нису изрекли ни Ван дер Белен, ни Курц, барем не јавно, први је штавише наглашено инсистирао на компромисном решењу између Београда и Приштине.
У четири ока, то је Вучићу вероватно речено, доказ је његова изјава на заједничкој прес-конференцији са аустријским председником како Беч и Београд "имају различита мишљења о том питању".
Свеједно, и тако је јасно да се службени Беч повлачи из супериорне дикције коју је имао према Западном Балкану, да почиње да осећа нелагоду над комплексним међународноправним последицама дугог распада Југославије 1991–2008.
Коме је то мало, ко није навикао да дипломатске добитке мери у нијансама, нека само погледа Берлин – он и даље стоји тамо где је био 1991, тврдокорни адвокат самосталног Косова, чак и кад види да се распада читава она "здрава" мултидржавна конструкција коју је Запад створио на развалинама "нездраве" Југославије.
Све реакције овдашњих медија извлаче у први план управо тај захтев за интересним балансом на Балкану, варирајући став да "не може једна страна да добије све, а друга ништа" (Вучић).
Беч је, најкраће речено, свој однос према правним и мање правним наследницама бивше Југославије извукао из политике моћи и пребацио у етичко-морални оквир; док је ове владе, гледаће се шта се сме, а шта не сме; не као до сада – шта се може, а шта не може.
Орбан: Циљ је заштитити Аустрију и Мађарску
Мађарски премијер је имао своје медијске моменте почетком седмице – у понедељак, када је на редовној возној линији Будимпешта–Минхен стигао у Беч, и у уторак када се састао са канцеларом Курцом, а затим одвојено, у мађарској амбасади, са вицеканцеларом Штрахеом.
Орбан је дошао у Беч да би одмерио размере своје политичке победе из зенита мигрантске кризе.
Он не крије да се осећа као власник лиценце садашње аустријске коалиције, као да их је лично он бирао.
Орбанов став је – ЕУ би требало да му буде захвална јер је имао смелости да "избегличку кризу" као први европски шеф владе назове правим именом – "великом сеобом народа".
У Аустрију је стигао да би видео да ли му је, за почетак, барем Аустрија захвална.
Штрахе јесте, Курц мање и нерадо. На прес-конференцији Курц–Орбан у згради владе, аустријски канцелар се истина захвалио госту да Аустрија и Мађарска "мисле исто о заштити спољних граница ЕУ", али то од чега се ЕУ брани доживљава се различито.
Под "заштитом" Курц подразумева заустављање илегалне миграције, док је Орбанов каталог много шири: заустављање велике сеобе народа, спас хришћанске културе, заштита "Аустрије и Мађарске" и, сад у Бечу додата нова формулација, "спречавање мешовитих муслиманско-хришћанских друштава у Европи".
Као и Вучић, Орбан је такође дошао у посету Бечу наоружан новом дипломатском самосвести.
Њихове самосвести се, међутим, не напајају из истог извора: српски председник је приморан да чека туђе грешке да би напредовао корак по корак, с тим да у последње време чак не мора ни да чека дуго, јер то сада код најближих суседа иде по експресном поступку.
Дипломатска самосвест мађарског премијера се заснива на чињеници да се у ЕУ подиже један нови центар регионалне моћи, земље Вишеграда, такозвана В-4, интересна скупина Мађарске, Чешке, Словачке и Пољске.
В-4 је почео као уточиште невољених средњоевропских и источноевропских нација, материјално осиромашених у комунизму, у тренутку његовог слома, без икакве делатне самосвести о властитој моћи.
Културно, економски и политички те земље су се оријентисале према центрима ван својих територија.
Изворно је "Вишеград" био клуб остављених, сада је клуб самосвесних.
Каквом би тек данас моћи располагао Загреб у опструкцији српских амбиција да уђе у ЕУ да је Туђман којим случајем почетком деведесетих прихватио позив В-4 да им се прикључи!
Али за њега је В-4 био управо то, депресивни клуб неперспективних нација, израслих на интересној периферији некадашњег аустроугарског царства.
Наравно да В-4 није и не може бити алтернативни концепт у односу на ЕУ, ни економски, ни политички, али кад се говори о Орбановој самосвести мисли се пре свега на симболички допринос који је "Вишеград" подарио тим нацијама, поклонио им субјективни доживљај центра, дао им осећај да је то тако "cool" бити Мађар или Словак.
Било је довољно у уторак проћи мађарском амбасадом у Банкгаше, одмах иза Бургтеатра, да би се ухватила та атмосфера промене, пословна ужурбаност, концентрација на регионалне и мале циљеве, без трунке жаљења што су велики центри моћи негде другде.
Укратко, рађа се нова, интересно интегрисана Аустроугарска.
Добра вест је да је Србија овог пута с њом у пријатељским односима.
Вучић: Време ратова је прошло
Формално, Орбану је било теже него Вучићу. Српски председник је дошао у службену државну посету, на велика врата, Орбан само у радну.
Првобитно чак није био планиран ни заједнички наступ Курц–Орбан пред медијима, јер аустријски канцелар и даље осећа нелагоду када се идејно ставља у исти контекст са Орбаном.
Курц је позван у Будимпешту, али он то стално одлаже; почетком марта шаље тамо своју министарку спољних послова Кнајсл, надајући се да онда он неће морати.
Од јесени 2015, Орбан такође није спадао у оне који постављају услове, али је стрпљиво чекао да га развој ситуације потврди.
Кад су га се бивши канцелари Фајман и Керн стидели, чак (Фајман) нису хтели ни да разговарају с њим телефоном, Орбан је говорио "шта ћу ја у Бечу, то може да обави и мој шеф Вашке жупаније" (Пресе, 30. 2; Ваш је прва мађарска административна јединица на граници с аустријским Бургенландом).
Кад Курц није хтео да одржи заједничку прес-конференцију с њим, Орбан је заказао своју са Штрахеом у мађарској амбасади; као последицу, Курц је ад хок променио мишљење и појавио се с Орбаном пред медијима.
И Вучић и Орбан су у Бечу имали "Heimspiel", обојица су "играли на домаћем терену".
Ту метафору су аустријски домаћини употребили више пута и у различитим контекстима, у оној врсти шала којима се потврђују културни стереотипи, или скреће пажња са историјских странпутица.
Једна друга врста социјалне игре је била занимљивија – то како је Орбан у уторак јавно тражио близину с Курцом, а није је добио; и како је Курц у петак јавно тражио близину с Вучићем, а није је добио, не у потпуности.
У заједничком наступу Курц–Орбан, мађарски премијер је слао јасне поруке "личне симпатије и пријатељства" (Пресе) домаћину, на шта је Курц реаговао са хладном дистанцом.
Чак и кад се захваљивао шефу суседне државе због затварања балканске руте, Курц је изгледао као да предаје захвалницу шефу Вашке жупаније.
На заједничком наступу са Вучићем, Курц је у старту подигао дипломатски моменат на ниво личне симпатије и пријатељства тиме што се госту обратио са "ти"; ти, Александре.
Гост се у наставку мучио са том задатом нотом, осцилирао између "Себастијана" и "аустријског савезног канцелара Себастијана Курца", али увек у трећем лицу, тако избегавајући опредељење између "ти" и "ви".
Обраћање са "Себастијан" је значило да је посета прошла добро, титулирање "савезни канцелар" да је можда могла и боље.
Разлика није чисто семантичка: Себастијан може помоћи да се скрати неприродно дуги рок од седам година за улазак Србије у ЕУ, док институцији савезног канцелара недостаје мотивација за сваки напор ван оног оквира договореног између три најутицајније нације у ЕУ: Немачке, Француске и Европске комисије.
Није грешка. Европска комисија се заиста понаша као нација за себе.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 7
Пошаљи коментар