Болц: Слобода говора је лажни аргумент политичке коректности

Норберт Болц (1953) је познати немачки филозоф, теоретичар културе и медија. У свету науке позната је његова "теорија нових медија", у којој спаја филозофске парадигме Валтера Бенџамина, Маршала Меклуана и Фридриха Ничеа. Аутор је бројних књига које тематизују развој, употребу и злоупотребу медија, најпроминентнија од њих "Невољена слобода" (2010). Професор је на Берлинском Техничком универзитету.

Већ годинама се жалите како се политичка коректност раширила по немачким медијима. Истовремено, нико Вас не спречава да ту критику јавно износите. На основу чега онда мислите да сте жртва забране јавног говора и мишљења?

Слобода да нешто мислим или кажем је привилегија мојих година. Не знам како бих проценио своју ситуацију да немам 63, него 33 године. Не завидим млађим колегама, који су приморани да сваки дан подносе жртве на олтару политичке коректности, не би ли сачували каријеру. Мене више не могу избацити с посла, а ни казне се не испате. Због тога будим утисак слободе, а не зато што делујем у клими слободе.

Тврдите да су немачки медији под државном контролом кад извештавају о избегличкој кризи. Али Меркелини критичари као Петер Слотердијк, Хенрик Бродер или Хорст Зехофер немају проблема да дођу до медијског простора. 

Па и Тило Саразин може слободно да говори шта хоће, чак и напише бестселер о томе! Погледајмо тачно судбину тих људи који смеју да критикују канцеларкину избегличку политику. Код Саразина је јасно: Он је парија, недодирљиви. То није да он каже своје мишљење, а онда се о томе разговара. Тиме што каже шта мисли, он се аутоматски искључује из заједнице "правих" људи. Чак се неко, као Слотердијк, који је практично имун с обзиром на своју славу, све више систематски гура у близину "недодирљивих", неприхватљивих особа јавног живота. Само мало зуцните нешто о службеној избегличкој политици, већ ступа на снагу рапидни механизам производње "недодирљивих". Неко ко посматра тај феномен, логично каже себи: а да ја мало ућутиим, да не бих остао без каријере и егзистенције? Политичка коректност користи лажни аргумент кад каже да постоји слобода говора и мишљења.

Зар не мислите да су догађаји у Келну за време Нове године били граница толеранције? Нису ли медији сада спремнији да пруже информацију, а да одмах не ускачу с коментарима и предавањима како то није ништа? 

Не делим Ваш оптимизам. Сигурно, треба правити разлику код медија. Нису сви исти, не тече све у уравниловки, има и гласова упозорења. ФАЦ увек отвара своје странице за супротна мишљења. Ту су и Шпигел, Фокус. Али управо тамо, код електронских медија масовног домета, код АРД-а, детектујем још већи степен пенетрантног педагошког затупљивања. Само пре неколико дана је на АРД-у објављена информација да је статистички утврђено како у Немачкој постоје три религије - поред хришћанства и јудаизма, сада и ислам. Да је ислам постао део Немачке саопштава се људима успут! То је еклатантан пример како се под покривачем "информације" становништво одгаја. Кад смо код келнске приче, оно што је многим новинарима утерало језу у кости јесте чињеница да су се они као носиоци лоших вести нашли на оптуженичкој клупи.

Да ли извештавање о АфД-у појачава Ваше сумње у слободу медија? Немојмо претеривати, канцеларка упозорава како се та странка не сме сатанизовати....

Упозорава сад кад је већ касно, штета већ учињена. Наш поглед на појам политички десног је већ годинама медијски "истрениран" позивањем на примере у Француској и Аустрији. Ми смо препарирани да реагујемо по систему ланчаних асоцијација: Десни популизам једнако десни екстремизам једнако нациста. Свако ко примети да ту постоји разлика аутоматски је у опасности да ће га сврстати у крајњу десницу. Ја то зовем пропагандом мржње, чији плодови тренутно условљавају став јавности према АфД-у! Ако у неким покрајинама 15, чак 20 одсто и више гласача бира АфД, онда те људе не можете тек тако назвати фашистима.

Својевремено сте религију назвали "ризницом смисла". Али онда је то и ислам! Мислите да је у реду када се једна партија као АфД тако ригорозно дистанцира од ислама и муслимана који живе у Немачкој, само зато што имају другачије религиозне корене од већине?

Да ли ме питате какво је моје лично мишљење о томе, или да ли је у реду да АфД то говори и ради? Мој лични став је по том питању много диференциранији од АфД-овог. Али мислим да је у реду да једна политичка снага заступа такав став, зато што је супротни више или мање постао службена владина политика. Када је бивши државни председник Кристиан Вулф изјавио да "ислам спада у Немачку", то је још и негирано унутар ЦДУ-а, о томе се водила унутарпартијска дискусија. Сада само тишина влада с те стране. Због тога мислим да је у реду кад неко каже - не, ислам није део Немачке. Питање је колико се ислам уопште може упоредити с другим религијама.

Зашто не би могао?

За разлику од хришћанства, ислам је пре-просветитељска религија. Он није прошао кроз процес рационализације. Не постоји јасно разграничење између религије и политике. Нема интепретативних теолошких ауторитета, нема Павла, Лутера или Папе. Лоша последица тога је, да се све и свако може довести у везу с исламом. Докле год се о томе јавно не проговори, тема ислам остаје вирулентна.

Како онда објашањавате да и поред тих дефицита проминентни представници хришћанске црке не само да желе дијалог с исламом, већ ту религију сматрају компатибилном са европским демократским вредносним моделима?

Може се бити мишљења да је ислам религија као и све друге, али и не мора. Остаје чињеница да у исламу не постоји обавезујући ауторитет. Оно са чим се моја бранша среће је такозвани "семинар-ислам": образовани, цивилизовани, интелигентни људи, који воде некакве катедре на универзитетима и причају о томе да је ислам религија мира и размевања, значи, монотеистичка религија као и све друге. Они су врло пријатни за слушање, врло уверљиви. Али онда наиђете и на другачије ауторитете, који вам такође врло уверљиво из ислама извуку мотивацију за свети рат, или индулгенцију да је за одбрану ислама лаж етички допуштено средство.

Кад говоримо о представницима наше цркве који у трку пружају руку исламу, мислим да се они у тим ситуацијама разумеју као политичари, или осујећени политичари, и онда аутоматски праве закључке као Вулф или Меркел. Ако је то њихова порука верницима, немам ништа против. Ако они на тај начин успостављају канон политичких упутстава, сматрам то проблематичним.

Недавно сте се на Твитеру позабавили појмом "љубави према ближњем". Цитат: "Култура добродошлице замењује тешку љубав према ближњем са комотном љубави према даљњем." Или: "Када је љубав према ближњем безгранична, поткопава услове властитог постојања." Зашто сте толико скептични према том појму?

Напротив. Скептичан сам према љубави према даљњем. Култура добродошлице је за мене појам арогантног хуманитаризма који великом гестом покушава да забашури како не осећа љубав према ближњем. Паушално укључење свих понижених и увређених било где на свету у "ближње" је етичка формула без политичког разума. Меркел се мора одлучити - или ће држати Беседу на гори, или водити политику, не може и једно и друго.

Политички протагонисти културе добродошлице ме подсећају на госпођу Делби у Дикенсовом роману "Суморна кућа". Дикенс је описује као "телескопског филантропа", зато што своју љубав пројектује само на оне који живе далеко у Африци, а не на особе које гладују испред њених врата. Или сличне сцене из Кестнерове драме "Тачкица и Антон", када Тачкица каже својој мами: "Стално се бринеш за децу у Африци. Када ћеш се једном коначно бринути о мени?" Лепе, једноставне сцене, које показују шта је све криво кренуло у овом апстрактном хуманитаризму великих гестова "ми спасавамо свет!", који само води ка томе да се избрише одговорност политике тамо где она заиста постоји. Љубав према даљњем је само изговор.

Није ли ипак могућ и позитивни сценарио, да се заједно са муслиманским гостима у уморну, постмодерну Европа Ничеових "богоубица", усели и нова духовност?

Сигурно је једно: сеоба народа иде даље, упркос уских грла и граничних контрола. Следеће декаде биће у знаку гигантских сеоба народа. Јасно је као сунце, да исламске земље кроз своју демографску политику постављају потпуно нове односе снага и моћи на свету.

Ислам је врло самосвестан. Европа, то је истина, нема ништа чиме би могла повећати мотивацију својих народа да се том развоју супротставе. Ратујуће хришћанство више не постоји. Хршћански Бог се разоружао. Као представници једне хришћанске културе, ми смо још једино у дефанзиви; то је фатална ситуација. Сад покушавамо да томе додамо мисионарски имаге, ширимо руке и желимо да загрлимо све, а да се ни једног тренутка не запитамо да ли и они желе нас да загрле, да ли они желе да нас толеришу. Ја не верујем да Европа још може да импортира велике идеје духовног буђења, обнове.

У својој књизи "Манифест конзума" (2002) сте кроз "право на тривијалност" бранили западни животни стил у односу према свеобухватној идеологији исламизма - у смислу, тривијални смо, па шта!

У књизи ми је било важно да, и поред презира према баналном, које је постало стална црта западне културе, укажем и на другу страну "баналног" - игру атракције, завођења, мимезиса, друштвене енергије, која се открива у конзуму. Моје дубоко уверење је да иза пораста исламистичких покрета стоји фрустрација оних који не излазе на крај за развојем благостања у цивилизацијама белог човека. Та је фрустрација изазвана катастрофалним условима у арапским земљама, где владају минимални животни услови и незапосленост. Њихово сиромаштво, кукање над несупехом стари су већ стотинама година. Код свих дискусија око ислама не сме се заборавити да та култура, која је пре била у интелектуалном вођству, већ неколико стотина година стагнира. Исламска друштва нису само пропустила научну револуцију, она су чак преспавала и прикључак на технолошку. Однос ислама према модерном времену је табу тема.

Како сте доживели Бомерман-аферу, канцеларкино попуштање пред Ердоганом?

Пропао сам у земљу од срамоте. Реакција Меркел ме је врло растужила. Она је заиста једна сјајна мешавина између Исусове "Беседе на гори" и Макијавелијевог "Принца"! Ко би рекао, да то иде заједно. Њено простирање пред турским председником Ердоганом је показало на шта је све спремна да га држи добро расположеног, да се не изнервира и откаже уговор који њој осигурава опстанак на власти. За све оне којима су људске и медијске слободе озбиљна ствар, био је то огроман шок.

Ако је централна вредност европске цивилизације неограничени конзум, а главна политичка философија спајање библијских проповеди са техником ренесансних владара - шта она још може да понуди људима 21. века? Јесмо ли остали без великих узора?

Живи узори ми заиста не падају на памет. Али остају нам књиге написане у Европи од европских мислилаца. Што сам старији све више долазим до закључка да нас још само "велике старе књиге" одржавају на животу. Велика дела - опростите на изразу - западне цивилизације. То нам се не може узети и докле год постоје људи који то могу да читају и разумеју, још није све изгубљено.