Фројд наш насушни

И Марковићу и Кламеру је заједничко да са великим научним, али и личним ангажманом отварају ковчег асоцијативног блага и путоказа што га је аустријски неуролог Фројд (1856–1939) оставио глобалној научној заједници.

Гледано методолошки, Марковић се креће традиционалнијим стазама – њега занима реч, и то једна сасвим одређена, изговорена, записана и у историји похрањена реч о песимизму као темељном ставу који прожима све културе белог човека. Емпирија на коју се Марковић при томе ослања је две и по хиљаде година стар научни и литерарни дискурс о песимизму, чија је "резонантна кутија", у крајњој линији, био и сам Фројд.

За разлику од њега, Кламер се користи новијим, неортодокснијим методама визуелизације како би метафору учинио поузданим средством научно фундираног сазнања. Према његовом мишљењу, Фројдов начин рада се преко низа посредника наставља на рани пример метафорологије, онај када Имануел Кант користи "млин који меље" за разумевање природе апсолутистичке државе свог времена.

Човек је...? 

Европској научној заједници Марковић је познат као професор политичке антропологије на београдском Факултету политичких наука.

Антрополози, то су углавном они који кажу да ствар не може бити другачија него што јесте, они што обављају неку врсту судске медицине на друштвеном ткиву. Кад друштвене науке дођу до зида у покушају да објасне неки замршени феномен (религију, рат, зло, социјалитет...) прелазе на антрополошку аргументацију: То је тако зато што је човек такав. У последици, антрополошка аргументација отвара бокове друштвених наука за нападе са стране.

То је, међутим, било некад. Из специјализованих грана антропологије, као што су филозофска, политичка или структурална антропологија, последњих деценија стижу креативни импулси који друштвену тематику осветљавају из једног новог угла, као "конгломерат" природе, културе, историје и духа.

Кључ лежи у мултидисциплинарности, а ту се Марковић као политолог, историчар и филозоф образован у Београду и на Кембриџу, креће по солидном терену.

"Песимистичка антропологија Зигмунда Фројда" (2014, Београд, Досије студио) акрибијски покушава да утврди границе које уздуж и попреко пресецају Фројдово дело: утицај других песимистичких аутора из историје, утицај песимизма епохе (један светски рат, други у припреми), утицај амбивалентног друштвеног морала у Бечу тог времена, као и утицај приватног песимизма Фројда, човека који се седамнаест година носио са канцером вилице и оплакивао смрт ћерке.

Најкраће речено, питање које Марковића занима је да ли је Фројд само лоцирао једну област у човеку ("несвесно", "ид", "ес", "оно"), због које нам се друштва и културе свако мало заплету у крваве рекурсе на голо насиље, или нам је отац психоанализе само продавао свој властити песимизам за универзални?

Наравно да се као представник филозофске антропологије (политичка је њен ужи део) аутор више поуздаје у вредност првог одговора, али не бежи ни од биографских елемената који Фројда показују као ојађену, огорчену особу, спремну да генерацијама после себе пошаље поруку о узалудности сваког смисла, само зато што је њему било лоше.

Марковић слаже поглавља по хронолошком реду Фројдових песимизама. Они су степенице којима се отац психоанализе после сваког шуба теорије и искуства пење на увек нове и више платформе: посредни песимизам (1895–1912), отворени песимизам (1913–1918), радикални песимизам (1919–1924) и на крају универзални културни песимизам (1927–1939).

Као и код сваке добре крими-приче, најбољи је крај – два последња поглавља у којима се Марковић служи маниром Шерлока Холмса да би објаснио зашто је, како и под чијим утицајем (Брентано, Платон, Шопенхауер, Ниче, Шекспир) Фројд пао у продуктивну научну депресију и пре него што се разболео од рака и свог времена.

"Песимистичка антропологија Зигмунда Фројда" је историја песимизма са оптимистичним крајем, песимизам који сам себи прича приче не би ли се забавио у интелектуалној нелагоди коју му ствара култура конзумирана на етички празан желудац.

Бродолом са гледаоцима

Маркус Кламер, професор теорије уметности на Универзитету Базел, такође располаже широким мултидисциплинарним спектром квалификација. У његовом случају то су филозофија, историја уметности и упоредна литература, области које Кламер користи као алатке не би ли преко Фројдовог дела тематизовао услове рађања научног знања (епистемологија) у оним случајевима када научна мисао не може рачунати ни на емпирију, ни на разум.

На више од 400 страна, Кламер у свој раскоши варира два питања: Шта ради научна мисао када тапка у мраку, а не пада јој на памет да одустане? Чиме се научна мисао служи да премости невидљивост и неопипљивост својих предмета истраживања?

Кламеров одговор: Служи се метафорама у директном смислу, или буквалним метафорама. Оно за шта бисте у школи на писменом из српског можда добили јединицу као "буквални тип" који не излази на крај с рафинесама преносног језика, у процесуално схваћеној епистемологији је драгоцени добитак, вишак вредности над уложеним трудом.

Зашто му за то треба Фројд? Он се у контексту књиге појављује у функцији "клин-чорбе", као протеза за ходање која епистеми (условима сазнања) помаже да се у методолошки контролисаним условима упути у мрак интуиције, емпатије и несвесног.

За полазну тачку Кламер узима Фројдову студију "Из историје једне инфантилне неурозе" (1918), где отац психоанализе описује лечење, боље речено неизлечивост Сергеја Панкејефа, потомка богате фамилије из Одесе. Сергеј је човек-вук, неспособан да се отргне фасцинацији дечјег сна о "белим вуковима" који га укочено посматрају са грана голог децембарског дрвета.

Комбинујући цртеж са сведочанством Панкејефа, слику и реч, Фројд поставља познату тезу о "несвесном" које је доступно само кроз деловање, никад директно. Као "буквална метафора" цртеж даје координате за реално одигравање у свету невидљивог.

Ту преузима модерна визуелна филозофија, чији је представник и Кламер. За разлику од Марковића, њега не занимају аутори који су утицали на Фројда, већ они који су, корак по корак, формирали "метафорику" као помоћну дисциплину научне мисли.

Први Кант са симболима као индиректним презентацијама "чистих појмова" (Бог, слобода, бесмртност); Жак Дерида са солидним метафорама; Ханс Блуменберг са "апсолутним метафорама" (реч бродолом, на пример), до Кламерових буквалних метафора (прасцена).

Буквална метафора може бити слика, предмет, филм, прича, било шта што поседује способност једне мале архивске машине. Она рационализује интелектуалну спекулацију, или преведено: знаш одакле крећеш, не знаш куда идеш, али те етимолошки слојеви добро изабране метафоре свеједно греју у мраку...

"Несвесно" у шетњи модерном популарном културом

Обе овде представљене књиге се не обраћају искључиво научној заједници, иако то јесте њихова прва адреса, већ комуницирају и са феноменима популарне културе.

"Игра престола". Тајна успеха те серије је Фројд. Она је простор игре у коме "оно", "ес" или "ид", непосредно и директно спроводи своју вољу, без посредовања етичких норми. Фасцинација "Игре престола" је у неограниченој моћи неограниченог "несвесног", које не прихвата другу границу осим оне коју му, такође голом силом, постави "несвесно" његовог ближњег.

Како су по Фројду култура и религија неурозе, спољни окови неметнути "иду", онда би у том смислу сви ликови из "Игре престола" били здрави људи без неуроза који нам показују какав би био свет да га се "оно" дохвати.

Ако се пође од Марковићеве почетне тезе да је "зло, протерано из научних расправа и са јавне сцене, нашло уточиште у делима популарне културе", где у наставку води егзистенцију симбола-страшила за два сата, онда је горња интерпретација "Игре престола", као и низа актуелних филмова, сасвим легитимна интерпретација Фројдових теорија.

Марковић и Кламер се у том делу допуњују: први описује избеглички статус "зла", други како препознати његове манифестације пре него што достигну пуну форму.

Пропаст цивилизације. Доследно развијен, аргумент антрополошког песимизма је да ће једном ионако све пропасти, џабе смо кречили. То је поетски, негде у исто време кад и Фројд психолошки, вербализовао немачки песник Кристијан Моргенштерн изјавом да "неки људи имају насушну потребу за катастрофом. А можда и народи, можда и културе".

Кламер користи теорију да би дошао до праксе, па стога третира метафоре као нанотехнолошке алатке за отварање нових простора. Марковић користи праксу да би дошао до теорије о човековој природи – добар, или лош?

Одговор је, како пре Фројда, тако и са Фројдом: човек је и добар и лош. Ако су културе, религиозне етике и цивилизације само колективне неурозе, онда оне тим више заслужују поштовање и дивљење.

Премда је у холивудским блокбастерима већ уништено више цивилизација него што је створено, искуство читаве писане историје нас свеједно учи да смо се квалификовали за продужетке.

Весела наука. Кламерова и Марковићева књига спадају у категорију веселе науке у смислу да без нелагоде прелазе границе између теоретске мисли, уметности и популарне културе.

По плану, Марковићев "Фројд" би требало да буде само средња књига из тротомне ненаписане серије о песимизму, при чему би прва обухватила период од петог века пре Христа до Фројда, трећа од Фројда до данас.

После три тома песимизма, аутор би, заједно са својим читаоцима, вероватно завршио у раљама непоправљивог оптимизма.

Али пажљиво – оптимизам веселе науке није од овог света.