Европа, избеглице – карика која недостаје

Од прошлог августа су лоши односи Аустрије и Мађарске константа, а сваки покушај њиховог поправљања у сусретима Фајман–Орбан завршава се још нижим нивоом како личног, тако и државно-дипломатског разумевања.

Орбанова посета Бечу у петак пре подне прошла је у знаку јасног протоколарног понижења с аустријске стране. Није било заједничке прес-конференције Фајмана и Орбана, само фотографски термин током којег су два премијера, у терминологији Љубивоја Ршумовића, једва успела да заузму две чаробне позе за сликање.

То је свакако више него што је у јавност изашло после састанка Орбана и аустријског вицепремијера Митерленера, који у принципијелним питањима већ отворено стаје на Орбанову страну: ни изјава, ни фотографија, ни непроверене информације, ништа.

Један од разлога сусрета Фајман–Орбан свакако је њихова "гласна и енергична" свађа на рубу састанка ЕУ шефова држава и влада прошле среде у Бриселу, која је избила око различитих приступа узроцима и решењима избегличке кризе. За оне медије који су догађај пропустили – а то се, због организационих мера предострожности, десило углавном свима – Унијин председник Доналд Туск побринуо се да новинарима пренесе основне габарите.

Не би ли се ствар поправила, Орбан је позван у Беч, што аутоматски значи да су односи сада још гори. Један од разлога: На самосталној прес-конференцији у мађарској амбасади, Орбан је изјавио да је одустао од планираног сусрета са партијским шефом Плавих Штрахеом, "зато што га је Фајман то замолио".

За аустријског премијера, који је ових дана суочен са серијом неповољних трендова у испитивањима јавног мњења и предизборним говорима о брзом напредовању "Штрахеових банди" (термин: бечка шефица Зелених, Марија Василаку) ка националним институцијама, та је Орбанова изјава неопростива индискреција.

"Аустрија неће ништа"

Орбан је Фајману нудио две ствари: или коридор кроз Мађарску, који би, без икакве евиденције миграната, повезао Хрватску и Аустрију, или подизање ограде између Мађарске и Хрватске, као оне која од пре две недеље стоји на граници са Србијом.
  
Али, жали се Орбан, "Аустрија неће ништа". На дужи рок, тај је став неодржив, па ће званични Беч "ускоро морати да дође до тачке да нешто хоће", најкасније онда када талас миграната "свом силом налегне на Аустрију".

Са своје стране, Фајман је од Орбана тражио да се држи система квота у подели избеглица, "али то ми нећемо", каже Орбан и изговара реченицу коју шефови аустријске и немачке егзекутиве, Фајман и Меркелова, доживљавају као моралну бласфемију: "Не желимо да помажемо онима који неконтролисано пуштају избеглице код себе, а онда кажу: 'У, па нама је то много, морамо сви да поделимо терет!'"

Протоколарна фотографија Орбана и Фајмана је толико пуна знакова, да би могла да попуни читав један семинар политичке иконографије - од тога да је трећа "особа" на слици портрет последњег аустријског генералфелдмаршала из рода Хабсбурга (Ојген Тешен у млађим данима), преко позиције Орбановог тела, чији делови изгледају као да покушавају да ротирају око усправне осе и то у супротним смеровима, до тога да Фајман леву руку држи у позицији "фиге" или стилизованог "шипка", у култури свакодневице симболом за непридржавање обећања. 

Фајманово "неће ништа", Орбан очигледно схвата као даљу потврду мађарског осећаја остављености и препуштености властитим снагама. Свако има своје политичке атавизме, па и Будимпешта - у њеном случају то је низ историјских епизода, национално препознаваних под ставком "рачуни за одбрани континента". У конкретном смислу, то значи да зид према Хрватској постаје све изгледнији, те да дипломатски односи Мађарске и Хрватске такође путују у подрум.

Орбан, за једне најмрачнији изданак европске ксенофобије, за друге херој покрета отпора исламизацији Европе, завршио је свој наступ пред новинарима у амбасади иза Бург театра емотивним узвиком: "Зар је могуће да само ја видим шта се дешава?"

Жаргон улице у салону дипломатије 

Србија и Хрватска су трећи државно-дипломатски пар чији су међусобни односи рапидно погоршани у непуних десет дана. Трговински рат Загреба и Београда је избегнут, али консеквентно тешка реторика премијера Милановића – аустријски лист Пресе назива га "резистентним на савете" и "надменим" државником који је у дипломатију унео "улични жаргон" – и даље држи међусобне односе у ниском партеру.

Шта је то што "само Орбан види"? Комбинацијом његових изјава од августа до данас долази се до једног конструкта, или мустре, по којој те четири земље, до јуче пријатељи, или бар салонски пристојни опоненти, сада одједном хватају један другог за гушу, заборављајући на све узусе дипломатске одмерености, договорене у првом пакету пре тачно двеста година на Бечком конгресу. Посматрача највише збуњује брзина преокрета, од које би се и атомским честицама у ЦЕРН-реактору завртело у глави!

Када је крајем августа позвала све истеране, протеране, измучене Сиријце да без превише бирократског губљења времена дођу у Немачку, (једнострана суспензија Даблина 3), канцеларка Меркел је "послала погрешан сигнал" према Блиском истоку, што је чињеница коју у немачким медијима више не доводе у питање ни њени политики пријатељи ни непријатељи.

Догађаји су од тог момента не само узели властиту динамику великих бројева, већ се у региону те четири земље појавили у улози "бачене коске", око које се развила до те мере радикална поларизација ставова и интереса, да ће вероватно бити потребне године не би ли се залепио политички порцелан поразбијан у само неколико дана касног лета 2015.

Односи Мађарске са Србијом су у првој половини септембра били истоветни онима које Будимпешта од августа одржава са Аустријом. Добра вест је да су Будимпешта и Београд за сада успешно напустиле ту политичку клопку у којој се читав регион и даље мучи, клопку у којој се фрустрације пред размерама увезеног проблема празне у агресивном међудржавном тону.

Гледано логички, географски и политички, Словенија и Македонија би такође требало да се нађу у тој групацији високе дипломатске волатилности, али стицајем околности за које нису саме заслужне, оне и даље пливају у вербално достојанственијим струјама. Како и зашто - и једна и друга су толико мале, да чак и без обзира на различити ЕУ-статус, нико од њих не очекује иницијативу у бављењу проблематиком.

Од Грчке већ дуго нико ништа не очекује, али зато она очекује од свих. Како другачије разумети да европска правила забрањују повратак избеглица у Грчку, али би могло да се догоди да се враћају у Србију?

Хуманизам = хуманитаризам = добра владавина?

Из визуре Уније, Грчка није земља којој би се, због непостојања хуманитарних и економских стандарда, поверила брига о избеглицама, чак ни њихова евиденција, али је зато Србија, према (готово) општем европском мишљењу, веродостојан изданак балканске гостољубивости. Да је при томе грчки бруто државни производ, и поред свих проблема које та земља има, готово шест пута виши од српског (240 милијарди долара према 44 милијарде) при том се радо заборавља.

Орбанова фаталистички изговорена примедба "волео бих да ми се каже шта да радим" открива још једну битну карактеристику садашње избегличке кризе: Недостатак њене јасне артикулације у међусобним контактима европских политичара.

Од Орбана се очекује сасвим одређено понашање, али му се "не каже које". Логички је лако закључити да се вероватно и српски премијер Вучић често, ако већ не стално, налази у сличној ситуацији. Милановић такође. Фајман исто.

Рекло би се да сви они више опипавају политички пулс Европе, него што су у ситуацији да имају јасну представу којим ширим циљевима служи њихова политика, која средства им етички стоје на располагању, а која не стоје.

Аустријски канцелар Фајман, брз у губљењу живаца и подизању гласа, већ је више пута врло јасно изговорио да "не зна шта ће ако Немачка промени политику прихвата избеглица", признање да се читава његова тактика моралне супериорности над Орбаном заснива на вери у отворене немачке границе.

Како политички пулс Европе овог тренутка куца у ритму Немачке, евидентно је да Фајман, Орбан, Вучић и Милановић, у различитим степенима очекују од канцеларке Меркел да им обелодани габарите "мастер-плана" за Европу и блискоисточне избеглице. У смислу - ми их попишемо, нахранимо, пропустимо...и онда?

Али, шта ако Немачка нема мастер-план? Шта ако и не примећује да дуж балканске руте долази до хаотичне дестабилизације земаља региона? Шта ако је Меркелова почела да се из једне велике грешке извлачи тако да прави једну још већу, тактика коју је Саша Тијанић својевремено звао "Милошевићев метод".

Модерна Европа, као уосталом и читав Запад, почива на четири велике идеје: хуманизму, индивидуализму, либерализму и секуларизму, чији су међусобни односи у турбулентном историјском процесу осигурани кроз сет законских норми. Ако то доживимо као компактну идеолошку формулу, или пулс времена, може се доћи до техничке спецификације онога што Берлин овог тренутка ради.

Прво је у те четири, међу собом равноправне ставке, уведена хијерархија тако да је хуманизам проглашен врхунским принципом. У следећем кораку, хуманизам је преведен у хуманитаризам и у таквом облику октроисан читавој Европи.

Немачке политичке гарнитуре врло добро схватају да је таквом реинтерпретацијом идејних темеља либералне демократије бачена рукавица владавини закона. Због тога се тражи "карика" која ће спојити обавезујућу снагу права са новим хуманитарним изузецима.

Та улога везника припала је појму легитимитета. Правне норме остају на снази – у области граница, тржишта рада, привредне и финансијске политике, само се сад у судару са (туђом, а не властитом!) хуманитарном бедом индиректно третирају као "нелегитимне". 

Индиректно, неизговорено и заобилазно, јер се Орбан у супротном не би жалио како би волео "да му се каже шта да ради".