Запад и Исток у европској ружи ветрова

Једном учеснику недавне високорангиране безбедносне конференције у Бечу отела се изјава о "Новом Западу". Чињеница да нико није прихватио и даље развио ту тему, говори у прилог томе да та кованица још није продукт систематског промишљања, већ тренутног просветљења.

Истовремено, податак да ју је изговорио западни учесник скупа, гарантује да иза ње не стоји ништа што би се могло окарактерисати као "источна пропаганда".

"Нови Запад" би дакле била дефиниција коју сам себи даје "Стари Запад" док покушава да докучи габарите свог актуелног идентитета. Временски гледано, та је дефиниција нова као блистави нови бицикл у излогу.

Нови Запад = Стари Исток

Најважније је да се Запад померио на Исток. Али, то не треба протумачити да се ту ради о вредностима и визијама које се сабирају. Од петог таласа проширења ЕУ (2004), унутрашња енергија Уније непоправљиво је другачија.

Источне земље (Пољска, Балтик) су у ЕУ-брак унеле манир непопустљивости и диктата; земље средње Европе (Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, од 2013. по културолошкој сличности и Хрватска) донеле су у мираз, премда не свака у истом обиму, неутаживи страх од историје. Прва група води активну политику формирања будућности, друга прошлости.

Да би било једна, било друга стратегија биле успешне, те земље остају хронично гладне сигурности и гаранција. То су стари европски народи, али, будући да су новију политичку историју провели под туђим диктатом, државно "неистрошени" и због тога полетни.

Њихове уједињене политичке енергије, свеједно да ли су синхронизоване (Источна Европа), релативно индивидуализоване (Централна Европа), или само послушне по команди (Румунија и Бугарска, шести талас проширења, 2007.) мешају се у традиционалну мелодију Старог Запада, географски и вредносно дефинисаног кроз позиције Француске, Велике Британије, Немачке и Сједињених Држава. Важно је напоменути - мешају се до опструкције интереса Старог Запада.

Нови Запад је уствари Стари Исток. Стари Запад је представљао моћ колонијализма и ратова, али је истовремено створио низ универзалних феномена који су обогатили људске цивилизације. Нови Запад, односно Стари Исток радикално присваја ту формулу, али тек након што ју је очистио од историјске амбивалентности добро/лоше и формирао као ударну песницу глобалне утопије по угледу на комунизам пре једног века.

Битна разлика између Старог и Новог Запада: Стари Запад је хтео мир под својим условима - Нови Запад хоће рат под својим условима.

За тезу да је Нови Запад уствари Стари Исток, може се наћи небројано доказа.

Интервју који је 20. јуна хрватска председница дала аустријском дневнику Пресе нуди се као програматски манифест Новог Запада: Колинда Грабар Китаровић најављује "појачану сарадњу Хрватске с Балтиком", додаје како је "свака земља онолико велика колико сама одлучи" и, да не би било забуне, при томе позира као војник на НАТО-смотри.

У феномену Новог Запада-Старог Истока НАТО се појављује као одлучујући актер који је, кроз утицај Сједињених Држава, ауторизован да осигура ту врсту геостратешког трансфера. Недавна изјава шведског дипломате Карла Билта, дата на трибини у бечком Институту за хуманистичке науке, како се "боји да би НАТО и Русија могли почети рат" још је један, у овом случају алармантни доказ да Северноатлантска алијанса од "слуге" Старог Запада (бомбардовање Србије 1999.), постаје осамостаљени предводник Новог.

Поента Билтове изјаве лежи у необичној логичкој неравнотежи у којој НАТО, као војни савез под формално цивилном контролом, одједном запоседа атрибуте независног и активног ентитета који "може почети рат" са Русијом.

Нови Запад и новооткривена љубав према једноставним решењима

Зашто је Стари Запад допустио свом прекоокеанском партнеру да изврши трансфер заједничке моћи на источне границе? Основни разлог - зато што је изгубио стари рефлекс самоуверености. Наравно да традиционалне западне силе и даље вербално оперишу унутар супериорних политичких формула, али у односу на некада, ни оне саме више не верују да имају одговор на свако питање.

То не значи да Запад "пропада", као што се својевремено могло закључити из писања катастрофичара типа Гистав Ле Бон, Освалд Шпенглер, или низа теоретичара о цикличном смењивања елита. Они су били у праву, али само утолико што су реаговали на један мрачан период западне историје око два светска рата. Мимо тога, ти су аутори изнели на видело контемплативну страну Запада, његову меланхолију и способност самоанализе, формирали га као културу која се не стиди поправних испита. И то је било добро.

Лоше је што се тај Стари Запад сада "дави", иако, стриктно речено, не пропада.

Истина је да нема те снаге и војске која може изаћи на крај са афричко-муслиманском демографском бомбом, или која силом може пресећи локалне друштвене импулсе који се ваљају иза исламског фундаментализма и тероризма. Као западни вођа и глобални лидер, Сједињене Државе то свеједно покушавају, што их само прави фрустриранијим, у коначници опаснијим од других.

Нови Запад - Стари Исток је отео и сад као таоца држи рационалност, утилитарност, дух флексибилне политичке трговине и корисног компромиса, вредности које су традиционално одликовале Стари Запад. У пракси, то значи да Стари Запад више не верује да се глобални изазови могу решавати силом, али ако Нови мисли да могу, онда ће му Стари, у неодстатку опција, правити друштво.

Нови Запад и менаџмент времена

Једно треба увек имати на уму када се погледају тренутне невоље европског континента - Запад је у деценији од краја осамдесетих до краја деведесетих био на путу у постмодерну, када га је на том путу пресрео исламизам као агресивни политички феномен. Скоро би се рекло, из заседе га заскочио. Спона између Старог и Новог Запада у том контексту остају САД и њихов метод у односима према исламским режимима Суне и Шије.

"Постмодерна" се овде користи као термин за друштвену епоху у којој проток времена, идеологије, политички системи, друштвене вредности престају да се појављују у форми диктата, већ су изложене као роба на продају, свако узме шта му се свиђа. Нешто као одлазак на Каленић пијацу с пуним новчаником.

Врло сурово, Стари Запад је интервенцијом ислама истргнут из тог постмодернистички опуштеног рачунање времена. Да је у том процесу он био још суровији према другима (као на пример 1999.) није ни необично, а ни нелогично - овде се не говори о сензибилитету узгајивача орхидеја, већ о најефикаснијој универзалној култури која је икада постојала и коју није паметно имати за непријатеља.

Најпре је, још у оквирима Старог Запада, донета стратешка одлука да се пријатељства и савезништва траже у крилу сунитског ислама (онима који настављају традицију Абу Бакра, таста пророка Мухамеда, шифра "калифат"). Шиитски Ислам (шифра "Имамат", наставља традицију Мухамедовог крвног рођака и зета Алије) је од касних седамдесетих година мање-више у комаду проглашен непријатељем.

У међувремену је истина уочено да шиитски ислам поседује више потенцијала за модернизацију, промену и прилагођавање (довољно је погледати текстове француског филозофа Фукоа, који је у време иранске револуције '79. зарађивао хлеб као новински извештач са лица места), али је свеједно задржан фокус на бројнијој сунитској групи.

Јашући на спољнополитичкој логици "добрих" и "лоших" сунитских режима, снага и фракција, а код куће инсистирајући на мантри да "насиље нема ништа са исламом као религијом", Стари Запад је пустио духа из боце. Улазак на сунитске политичке сцене обележен је политиком бича и шаргарепе, чија је лукавост отприлике пресушила још у доба Лоренса од Арабије.

"Бич" је требало да буду интервенције у Авганистану и Ираку, "шаргарепа" стварање муслиманских држава у БиХ и на Косову. У међувремену се "бич" претворио у серију аутоголова, а "шаргарепа" је отворила европска врата за формално надирање исламизма по старом континенту.

Стари Запад сад зна да би требало унети промене - признати да сунитски режими у међувремену више манипулишу њега него он њих, склопити пријатељство са шиитским Ираном, озбиљно трговати с Курдима, отворено проговорити са Турском, тражити помоћ Руса у Сирији и Ираку, натерати Израел да се више солидаризује са западним интересима - али лопта више није у његовом терену.

Не само то, него ни Стари Запад више није у свом терену, пошто се пребацио на источне границе, где, интегрисан у Нови Запад, скупља енергију за прави или само "мирољубиви рат" (термин: Егон Бар) с Русијом.

О релаксираној постмодерни више нема говора. Враћамо се на традиционално рачунање времена, где смо, мерено према муслиманском свету, у озбиљном заостатку. Док се хришћански Бог већ више од 200 година не кандидује на изборима, муслимански ужива функцију доживотног председника.

Нови Запад и асиметрична рационалност

Може се бити сигуран да САД у принципу неће донети ниједну погрешну одлуку у корист властитих националних интереса, али зато сву силу кривих у корист својих савезника и партнера. Нови Запад је спремнији да преузме улогу експерименталног полигона за геостратешке семинарске вежбе "Ујка Сема", него што је то био стари.

САД су глобални лидер, суперсила, али су оне истовремено и национална држава. Сви грехови и слабости Сједињених Држава долазе из њиховог идентитета као државе-нације. Оне размишљају као универзални лидер, али делују као мала национална држава.

Замислите какву би политику водила Хрватска да је 80 пута већа, Аустрија или Србија да су 40 пута веће, или Немачка да је само 3,2 пута већа. Да ли би то била политика општег добра или уских националних интереса?

Нови Запад само појачава притисак на земље које би могле да изгладе катастрофалне последице неких потеза Старог Запада и тако осигурају компензацијске ефекте. Што Исламска држава буде јача на терену, што муслимански терор унутар европских друштава буде присутнији, тим ће расти и, за почетак, балканска "шаргарепа".

У таквом контексту треба видети најављену британску резолуцију о Сребреници (Британци су први схватили ефикасност Новог Запада), притиске на Србију око уступања имовине Косову, или константно одлагање приступних разговора с Унијом.

Сваки пораст исламистичког терора на европском тлу или Блиском истоку врши директни негативни утицај на преговарачки статус Србије, стављајући је у ситуацију да, сада не више само политички, већ и друштвено, склопи мир са Старим Западом, не би ли успут одобровољила Нови.

Да ли то значи салутирати испред Колинде? Ако помаже, треба стати у ред. Долазе црни дани за хришћанску Европу, збијање рамена је мудра опција.